Свети краљ Стефан Урош II Милутин Немањић (1253–1321) упокојио се 29. октобра 1321. године.
Сахрањен је у својој задужбини – манастиру Бањска, подигнутом у част Светог Стефана Првомученика. Бањска је представљала не само краљевску гробницу, него и духовни симбол државе Немањића, у којој су се спајали власт и вера.
Манастир, подигнут у Рашкој области (данас северно Косово), остао је трајни знак Милутинове владавине и његовог завета да „гради вечност храмовима“.
После пада српске државе под Османлијама, мошти Светог краља Милутина су, по средњовековној пракси цркве, која се применљивала у случају ратова и поробљаваља, пренешене на безбедно место.
Тако су мошти из Бањске у једном тренутку изнете и, према већини извора, око 1460. године пренете у Бугарску у храм „Св. Недeља“ у Софији,где се и данас чувају.Када су мошти стигле у Бугарску, њихов пут није одмах завршен.
Оне су више пута премештане – између манастира и цркава – све док нису трајно положене у Храм „Света Недeља“ (Св. Недeља) у Софији.
Ту су остале вековима, нетрулежне, као сведочанство Божје благодати.
Овај чин био је више од пуке заштите – био је духовни одговор на време рушења, када се вера морала скривати да би преживела.
Бугарски народ га је прихватио као свог чудотворца – Свети Крал Милутин Српски.
Иако је владао Србијом, његово присуство у Софији постало је симбол православног јединства између два народа.
Постављене су у стаклени кивот, окружене иконама и миром, где верници свакодневно долазе да се поклоне.
Српска и бугарска црква заједно прослављају његов спомен као знак духовног заједништва и братске вере
Свети краљ Милутин, иако телом далеко од своје Србије, оставао је присутан у њеном духовном ткиву. Његове мошти у Софији нису губитак, већ сведочанство да је светитељство српског народа дар целоме православљу.
Као што је у животу градио храмове, тако и после смрти гради мостове између народа, вера и векова.
„Не постоји граница за светлост светих,
јер њихова светлост није од земље, већ од вечности.“
