Српска црква данас слави свете апостоле Стахија, Амплија, Урвана, Наркиса, Апелија и Аристовула – људе који нису живели од речи него од истине, који нису проповедали веру као мишљење, већ као пут који кошта. Они су били ученици Христови, сведоци васкрсења, не у теорији, већ у пракси – у крви, у прогонству, у смрти коју су прихватили без страха, јер су знали шта значи живети у светлости.
У времену када се реч „апостол“ често изговара као стара формула, вреди се подсетити – апостол значи послат. Али не послат по плату, по популарност, него послат у свет који ће те мрзети, понизити, а можда и убити, само зато што нећеш да лажеш. Њихов живот је био сведочанство да се вера не мери бројем празника, већ спремношћу да се истини не окренеш леђима – чак ни онда када све у теби вапи за удобним компромисом.
Свети Стахије, као епископ Византије, није градио империју, градио је заједницу. Амплије и Урван нису чували свој живот као идол, положили су га као жртву. Наркис, Апелије и Аристовул нису тражили начин да се сакрију од истине, већ су тражили људе који су је жедни. И где год да су ишли, остављали су траг који ни време ни мрак нису могли избрисати.
И шта ми данас радимо са том истином? Шта радимо са тим наслеђем? Носимо ли је као сведочанство или као фолклор? Да ли смо ми, Срби, потомци мученика или потрошачи традиције? Апостоли нису оставили аманет да им палимо свеће ако ћемо и даље живети као да Бог није међу нама. Њихов аманет је јасан, не мењај веру за мир, не мењај истину за удобност, не мењај Христа за било шта пролазно.
Ово није позив да будемо велики у очима света. Ово је позив да будемо истинити у очима Бога. Да вера поново буде живот, а не обичај. Да се Христос позна по нашем трпљењу, по правди коју не продајемо, и по љубави која није сентиментална, већ жртвена.
Нека молитве светих апостола буду са нама. Али не као изговор, него као подсећање – да нам је пут показао већ давно, и да нема назад. Има само напред -или у истину, или у заборав.
