На НСПМ је Петар Гордић објавио студију под насловом „(Не)могућност смене српске власти по црногорском сценарију“. Текст је фактографски темељан, прегледан, али заобилази кључно: да опозиција игра сценарио титоистичке УДБЕ, само у новом костиму. Ипак, аутор тачно уочава тактичке грешке унутар студентског покрета – лутање, расипање енергије, одсуство ударне игле и стратегије.Но не уочава да је та и таква опозиција и протести заправо оружје и оруђе притиска на власт да попусти око Косова и Русије и Српске. Тако су сви они који су националисти а подржавају опозиционо студентске протесте заправо скочили себи у стомак.
Мени, међутим, ствари изгледају још црње.Вучићев режим није само површински чврст; он је дубински и капиларно фундиран. Успешна корупција, спин-пропаганда и масовно зомбирање од стране режимских и глобалистичких медија поделили су Србију на три дела:
- оне који га подржавају,
- оне који би га рушили али не знају како,
- оне који су се предали.
Највећи армирани бетон долази споља – Бајденове Европе нема ништа против Вучића а Трампова кокетира са њим. Истовремено, амерички демократи у замаху одржавања „woke & Antifa“ идеологије гурају муслиманског градоначелника Њујорка у први план. Они и саму Америку гурају у унутрашњи раскол и грађански рат. То ће се овде рефлектовати преко још агресивније – Турске која се враћа на „традиционалне територије“. Видимо како купују Црну гору али и Босну и Македонију. Следећа на реду је Србија која је подала много шта Турцима попут сајма грађевине који сада служи само промоцији и уласку турских фирми на тржиште Србије. То нико не види нити је кога брига.
Ција-канали форсирају слику Новопазараца и војвођанских аутономаша како се грле – шајкача и димија у загрљају. То није фолклор, то је најава нове Југославије братства и јединства, само уперене против већинске нације. Ту су убачене агентуре: хрватска и српска УДБА раде у тандему, баш као што су кретале ратове за распад СФРЈ. Конкретни релеји су другосрбијански Бакић у Београду антифа аутономаши Грухоњић и екипа у Новом Саду и ликови као што је «свежи професор“ Кишјухас. Они паразитирају на студентском покрету, прикључују му се, преузимају га за рачун странаца, а заправо гасе елан. Док студенти лутају, сецесионисти усмеравају енергију побуне и спремају стари циљ: одвајање Војводине и Санџака. Пут је већ прокрчен кроз аутономашку власт у Новом Саду после Петог Октобра коју Напредњаци нису размонтирали ко што ни Милошевић није укинуо институције Војводине. Сутра – исто. Ако НАТО-у затреба нови балкански рат или неки хаос ево имамо постмодерну репризу из прошлости.
Оно што данас изгледа као локални сукоб европејаца и патриота, „усташа“ и „четника“ УДБЕ заправо је увод у грађански рат. А грађански рат је савршен окидач за сецесионистички бумеранг. У тој буци музике из ћаћиленда и нарицања над трагиучном фигуром ове политичке фарсе Хрком, Република Српска је већ пала – нечујно, шапатом. Преко Дрине милион Срба чека гашње Српске и свирање «фајронта» баш као и они мученици на Косову. А ми? Ми гледамо представу бала политичких вампира, где је Вођа само једна од маски. Питање није хоће ли Србија опстати. Питање је хоћемо ли приметити када је више не буде.
