СОРОШИЗАЦИЈА СРБИЈЕ: КАКО СЕ ПЛАЋА ВЕЧНА ПОДЕЛА
Деценијама исти новац истих фондација слива се у исте џепове и рађа исте сукобе. Сорошев Open Society, NED, a до прошле године и USAID и десетине сличних организација годишње пребацују милионе долара у Србију, а за узврат добијају послушне лидере, послушне медије и послушне улице. При томе су натерали владе од после 5 октобра да саме финансирају нво јуришнике, либералне кругове и другосрбијанце који су „побуњена елита“ у односу на већинску Србију а марионетска у односу на Запад. То је сорошизација Србије која се не односи само на деловање Сороша већ целе мреже западних влада, нво, медија и корпорација са циљем стварања њима подобне и послушне домаће елите.
Од Отпора 1998. преко Не давимо Београд до протеста ове године 2025. рецепт је сличан – прво се грантовима финансирају они који ће бити будуће перјанице протеста и «промена» затим следи обука и тријажа и на крају имамо медијску кмапању као припрему и протесте као финални производ. Протести рађају нову наду код наивних и заведених која се завршава истим рачуном за народ који смо имали после Петог Октобра. Многи су свесни да смо тада навучени на танак лед и да су коришћени и национални митови и емоције да се сруши један додуше труо режим али да се инсталира најгора марионетска власт у Србији. Данас опет идемо тим путем као да ништа нисмо научили.
Б92 је постао симбол независности захваљујући грантовима од стотине хиљада долара годишње. Жене у црном су добијале и више од тога. Данас исти новац иде на Н1, КРИК, Јужне вести и десетине мањих сајтова. Сваки текст који почиње са „режим гуши слободу“ има у дну ситна слова: „Пројекат финансира ЕУ“. Новинарска плата од преко хиљаду евра а уредничке од 5 до 10 хиљада евра у Београду не долази из огласа већ из гранта. Зато се исти наслов појављује на пет портала у року од сат времена – то није случајност, то је синхронизација. Сада либерални, другосрбијански и зелени кругови и покрети али и медији који кажу да су «независни» добијају милионе евра за кампање против власти.
Већина цифара су јавне јер их те фондације износе али постоје и други фондови који нису јавни а да не говоримо о подршци која долази од страних компанија, банака или домаћег бизниса који има подршку из иностранства. Кад се саберу јавне донације и «пројекти» са сивом зоном финансијске подршке испод жита цифре су вишеструко веће. Некада нису у игри новци и медији већ и добијање послове за компаније «спонзоре» на Западу и на тај начин се прави још једна мрежа финансирања и подршке. Чак се и делови власти због својих интереса и циљева укључују у логистику протеста.
Свака „нова снага“ која се појави на изборима има исту адресу донатора. На пример, 2022. године зелена коалиција MORAMO (Не давимо Београд + Еколошки устанак) добила је буџете од Брисела Сороша и Рокфелера за „грађење капацитета“. Лидери држе слово Србији о томе како „Како срушити ауторитарни режим“. Исто се десило са Не давимо Београд 2020 који је добијао грантове за „тренинг младих лидера“. Када дође дан избора, ти лидери имају спремне слогане, плакате, а бирач никада не види рачун.
Сваке године стотине младих Срба у земљи и иностранству пролази обуке како да праве кампање и протесте у Србији. Уче их организацији, медијском наступу и томе како снимити вирусни клип, како написати твит који ће бити на CNN-у. Повратак кући: диплома и први грант од пар десетина хиљада евра за „локалну иницијативу“. За две године тај активиста ако је упоран и «талентован» је на челу новог покрета, а његов CV почиње речју „алумнус Open Society“.
Када Вучић одбије да уведе санкције Русији – почиње кампања „Србија = Северна Кореја“ или диктатура. Када 2024. потпише споразум са Кином – одједном смо „кинески сателит“ и «ауторитарни систем гуши слободне медије». Сваки пут исти сценарио: 12 синхронизованих текстова, 8 ТВ прилога, 40.000 евра за огласе на Фејсбуку. Наратив траје тачно онолико колико траје новац – обично три месеца. Када се буџет потроши, прича нестаје, а проблеми остају. Да се разумемо већина тих оптужби су тачне али њима није за циљ истина и оздрављење нашег друштва већ унутрашње поделе ослабљена власт а можда и грађански рат.
Видимо колико је важна и обука и организација да би ти појединци и групе деловале годинама и систематски у једном правцу са одређеним нивоом професионализма. Док се вришти око демократије или чисте средине нико више не говори о Косову које је тонуло највише после Петог октобра или за статус Српске или Срба у Црној Гори или Хрватској. Нико више не говори о бомбардовању и санкцијама које су нас вратиле у камено доба. Наравно ако их прозивају они ће те теме поменути али само да се «Власи не досете».
Оно што је битно – ништа ту није случајно. То није спонтано иако постоји реално незадовољство због реално лоше и корумпиране власти. То спонтано незадовољство је иструментализовано од западних центара моћи. То није случајност. То је сценарио. Сценаристи седе у Њујорку и Бриселу, а глумци се смењују на београдским барикадама.Пета колона или европејци или хибридни рат против Србије су различита имена за сличне аспекте исте специјалне операције и истог механизма изазивања подела и сукоба да би се Србија ослабила и била лак плен притисака и условљавања. То је механизам који Србију држи у вечној чекаоници, у вечној свађи, у вечном сиромаштву. Док год се политика, медији и улица финансирају из истих коверата, Србија неће бити држава већ колонија са локалним управницима.
Сорошизација није теорија завере; то је рачун који сваки Србин плаћа у кешу, сузама и пасошима деце која одлазе. Док год странци управљају нашом елитом и бирају будућу власт која је све гора и гора и све више марионетска од претходне ми ћемо имати изборе, али нећемо имати будућност. Да ли има излаза из ове мишоловке у којој смо. Постоји али то није задатак ове елите и ове Србије већ неке друге много боље и са јачим карактером. А то значи унутрашње превредновање свих вредности и повратак на фабричка подешавања Срба. До тада ће много воде проћи Дунавом и много српских свађа и подела ће водити новим поделама новом сиромаштву и новој неслободи у односу на господаре који се играју са нама као са бесном децом.
