ВЛАДИКА ГРИГОРИЈЕ ПОНОВО „ИЗБАКСУЗИРАО” – ЈОШ ЈЕДАН ПРОТЕСТ ПРОПАО
„Владики Григорију није уручена штафета, каква штета?!“
Још од својих најранијих дана у богословији, Григорије Дурић показивао је склонoст ка сценском, јавном и бунтовничком облику духовности. Док су његови вршњаци ћутке учили типик, он је већ тада тражио трибину. Уместо у тишини молитве, његов позив се обликовао у дијалогу, расправи, у конфронтацији.
Још у студентским данима, на Богословском факултету у Београду и касније у Немачкој, појављивао се као млади интелектуалац који жели да „покрене дијалог Цркве и друштва“. Али испод те формулације крила се једна стална психолошка нит – тежња да се буде видљив, препознат, другачији. Први организовани студентски кругови у којима је учествовао -симпозијуми, трибине, јавни разговори о „слободи мишљења у Цркви“ – представљали су у суштини ране прототипе каснијих „протеста“.
Његова „духовна биографија“ стога није линија монашког смирења, него постепена еволуција од богословског дисидента до протестног архијереја.
Свако појављивање владике Григорија на улици, било као подршка студентима, грађанима, дијаспори, било на комеморацијама попут оне 1. новембра, има исту психолошку матрицу: протест као ритуал личне потврде.
Док у литургији свештеник нестаје да би Христос постао присутан, у протесту човек постаје центар сцене. Та замена је суштинска и трагична. Уместо анђеоске смирености – театрални наступ; уместо молитве -микрофон; уместо покајања – поза моралног апостола.
Психолошки профил таквог човека ближи је харизматичном вођи него монаху. Он не изазива тишину у срцима, већ буку у масама. Његова енергија је магнетна, али није светлосна – она загрева, не просвећује.
Ако се прати временска линија, види се јасна континуитетна нит:-
у младости -студентске трибине и „реформски“ разговори унутар Цркве,
у зрелим годинама – учешће у јавним дебатама против „ауторитаризма“ у СПЦ,-
у епископским годинама – отворена подршка протестима у Србији (од 2020. до данас)
у Немачкој -симболичко лидерство у дијаспори као „епископ слободе“.
Све то прати исти мотив: човек који хоће да преобрази свет речима, али није преобразио себе.
Григорије никада није био учесник протеста- он је био покретни симбол протеста као егзистенцијалног стања. Протест није за њега био средство, него идентитет. И зато се сваки завршава исто: празнином.
Симбол „штафете“ који се јавља 1. новембра се може вишеструко . Штафета је реликвија световне славе -знак континуитета идеологије, не спасења. Она се преноси руком на руку, али не додирује срце.
Када је владика очекивао „уручење штафете“, то није био безазлен гест. То је био подсвесни архетип потребе за признањем, потврдом „лидерства“ у народу. Али Црква не познаје штафете. У Цркви се преноси крст – тежак, али спасоносан.
Ту лежи суштинска духовна разлика између апостола и активисте: апостол прима Духа Светога, активиста прима микрофон. Један гради Цркву, други сцену.
Из угла дубинске психологије, сви ови јавни изласци носе облик терапијског испољавања – покушај да се лечи унутрашњи расцеп између позива и стварности.
Код човека који је био васпитан у аскетском духу, али се формирао у западној интелектуалној атмосфери, јавља се хронична тензија: он не може да поднесе да буде „један од“. Мора бити „онај који види даље“. И тако настаје духовни егоцентризам – облик гордости који се маскира као саосећање.
Његов протест није усмерен против власти, већ против самог поретка у којем нема довољно места за његов сопствени значај.
Од времена када се први пут појавио у јавности до данас, владика Григорије прати ритам медијске епохе: стална потреба за новим наративом, за новим „покретом“, за новим поводом. Али сваки од тих покушаја траје један дан, јер духовна пунина не може бити изграђена на симболици телевизијског кадра.
Од студентских дана, преко интервјуа и трибина, до ових комеморација – све је то један исти сценарио: митинг као богослужење самопотврде.
Није случајно што се у народном језику одомаћила реч „избаксузирати“. Она описује духовни феномен губитка благослова – не зато што је човек злонамеран, него зато што се удаљио од извора.
Владика Григорије, у својој потреби да буде и духовник и реформатор, и молитвеник и јавни говорник, завршава као симбол контрадикције: човек који хоће да пробуди народ, али га у исто време успављује бесмислом.
Јер све што није из Духа, осуђено је да се угаси. И тако, као и сваки претходни, и овај протест је пропао – не због полиције, не због народа, већ због недостатка оне једне речи која једина има силу: Амин.
„Владики Григорију није уручена штафета“ – то није случајност, него порука. Штафете су за тркаче, не за свештенике. А док год човек трчи за аплаузом, неће стићи до олтара.
Крст се не предаје из руке у руку, већ из срца у срце. А где нема крста – ту сваки протест постаје само још један круг око празног трга.
Крст се не предаје из руке у руку, већ из срца у срце. А где нема крста – ту сваки протест постаје само још један круг око празног трга.
Енџи
