KOJИ СУ ПОКРЕТАЧИ РУСКЕ ВОЈНЕ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ
У покушају да се информишемо у вези са ситуацијом у Украјини можемо наићи на различите информације. Од приче о Кијевској Русији из IX века, преко много пута цитиране изјаве Збигњева Бжежинског да је Русија са Украјином евроазијска, а без Украјине само азијска сила, до сателитских снимака руских војних база на граници са Украјином и информација америчких обавештајаца о томе да су у руске теренске војне болнице допремљене велике количине резерви крви свих крвних група, што би требало да значи да је готово извесно да почетак оружаног сукоба предстоји.
Од мишљења да Русија само блефира настојећи да гомилањем трупа жели да постигне снажан психолошки ефекат на противника па до тврдњи да је рат неизбежан. Читањем вести и праћењем актуелних информација није могуће доћи до одговора на питање које све интересује: да ли ће Русија извршити инвазију на Украјину?
Онај ко се припрема за такав рат, повећава број војника и борбену технику на границама са својим противником и, наравно, допрема и резерве крви у склопу тих припрема, али то би радио и онај ко, заправо, уопште не намерава да уђе у рат, већ само жели да изврши психолошки притисак на другу страну како би је приволео да седне за преговарачки сто у циљу проналажења политичког решења.
Ово је покушај да утврдимо постојање фактора који могу представљати покретаче руске војне интервенције, али и да опишемо и боље разумемо узроке најновије ескалације кризе у Украјини.
САДРЖАЈ
1. ДЕСЕТ ФАКТОРА КОЈИ МОГУ ПРЕДСТАВЛЈАТИ ПОКРЕТАЧЕ РУСКЕ ВОЈНЕ ИНТЕРВЕНЦИЈЕ
У проналажењу начина на који бисмо могли предвидети да ли ће доћи до руске војне интервенције у Украјини, можда би нам могао послужити интересантан истраживачки извештај групе аутора под називом “Руске војне интервенције”, кога је почетком 2021. године објавила РАНД Корпорација америчка непрофитна истраживачка организација основана 1948. године од стране авионске компаније Даглас ради истраживања у оквиру пројекта РАНД за потребе америчког ратног ваздухопловства, а која се данас бави проучавањем различитих питања међународне политике, геополитике, војно-безбедносних и других питања.
У извештају су на 186 страна, најкраће речено, десет фактора који могу бити покретачи руских војних интервенција, проучени на примеру свих 25 руских војних интервенција (у интервенције су убројане и мировне мисије руске армије) од распада СССР до 2021. године (није обухваћена руска војна интервенција у саставу ОДКБ у Казахстану), како би били идентификовани они који су од највећег значаја, а све у циљу проналажења начина да се руске војне интервенције боље предвиде у будућности. Касније су исти фактори анализирани и на примерима интервенција у Грузији и Сирији, али ти примери нису од посебног значаја за тему овог текста.
Оно што ћемо ми покушати да урадимо јесте да ове факторе проучимо у контексту актуелне ситуације у Украјини и да, онда, вођени логиком аутора извештаја, на основу тога колико има таквих фактора, проценимо вероватноћу за избијање оружаног сукоба.
Који су то фактори?
1. национални статус
2. регионални баланс снага
3. спољашња претња по руски суверенитет
4. војни капацитети руске армије
5. вођство и личност
6. идентитетска блискост
7. разлози унутрашње политике
8. савез или партнерство
9. идеологија
10. економски разлози
Редослед којим су фактори наведени није случајан. Прва три фактора су од стране аутора извештаја окарактерисани као примарни, односно фактори од највећег значаја за извођење руских војних интервенција. Четврти фактор аутори извештаја означавају као фактор од већег значаја, посебно за интервенције које су физички удаљеније од територије Русије, док за све остале факторе сматрају да имају другоразредни, односно мали, или, чак, никакав значај, што је случај са факторима економских интереса и идеологије за које је утврђено да нису утицали ни на једну од 25 руских војних интервенција.
Овакав редослед фактора одређен је посматрањем свих 25 руских војних интервенција у целини. Уколико бисмо желели да испитамо ове факторе у односу на ситуацију у Украјини, што ћемо и урадити у наставку текста, неки од фактора који су означени као фактори мањег значаја, или фактори без значаја, имали би другачију улогу.
Пређимо сада на конкретне факторе. Покушаћемо да предочимо на који начин су поједине факторе дефинисали аутори Извештаја, као и да износећи низ чињеница, али и личних опсервација, утврдимо колико фактора је присутно у вези са кризом у Украјини, посебно у вези са најновијим заоштравањем те кризе и о којим факторима се ради у нади да ћемо тако створити јаснију представу о вероватноћи за предузимање руске војне интервенције.
1.1. Национални статус
Аутори извештаја истичу да је жеља Русије да одржи статус велике силе и да је на тај начин доживљавају и друге државе у свету централни мотив руске спољње политике. Русија верује да јој тај статус припада и спремна је да учини све како би га очувала. Чак су и неке мировне војне мисије Русије мотивисане искључиво овим мотивом.
За Русију, одржавање статуса велике силе није само ствар престижа или услова за даљи економски и научно-технолошки развој, већ и ствар опстанка, односно суверености и територијалне целовитости. У том смислу, аутори извештаја немају никакву дилему око тога да ли је Русија спремна на војну интервенцију у случају да неко покуша да својим понашањем доведе тај статус у питање. Наводи се и једна Путинова изјава која говори више од било каквог објашњавања: “Наше целокупно историјско искуство говори нам да држава као што је Русија може опстати само ако је велика сила”.
Могло би се додати да је Русија у односу на овај фактор посебно осетљива. За разлику од САД, које већ деценијама неспорно уживају статус не само суперсиле, због поседовања нуклеарног наоружања, већ и највеће светске силе у готово сваком погледу па због тога понекад могу да воде флексибилнију спољњу политику, Русија је и током постојања СССР, и након његовог драматичног распада, готово увек била у ситуацији да доказује свој статус велике светске силе.
Према ауторима Извештаја најважнија компонента статуса велике силе јесте у кључној улози у региону, посебно у непосредном окружењу јер је то природан услов за даље ширење утицаја и моћи. У складу са тим, Русија ради на постизању одређеног степена регионалног хегемонизма и спремна је да учини све да ту хегемонију заштити одмах по испољавању ризика, или да га поново успостави, када политичке и друге прилике то дозволе.
Државни удар у Кијеву 2014. године, када је, извођењем специјалне операције ЦИА, свргнут са власти легално изабрани шеф државе и инсталиран прозападни марионетски режим, представља директно угрожавање статуса Русије као велике светске силе. То је био фактор који је довео до руске војне интервенције, анексије Крима и директне војне помоћи самопроглашеним народним републикама Лугањск и Доњецк, у региону Донбаса, у којима Руси чине велику већину становништва, а које представљају логистичку одскочну даску за даљи руски интервенционизам у Украјини јер се угрожавање статуса Русије као велике силе наставило кроз идеју о чланству Украјине у НАТО пакту и могућност распоређивања ракетних система НАТО на територији Украјине, о чему ће бити више речи у даљем тексту.
1.2. Регионални баланс снага
Аутори извештаја овај фактор сматрају једним од три најважнија потенцијална покретача руских војних интервенција.
1.2.1. Прекршена обећања о неширењу НАТО пакта на Исток
Баланс снага НАТО пакта и Русије на простору Европе је одавно нарушен. Председник Путин је својевремено изјавио да су након пада Берлинског зида САД обећале да се НАТО неће ширити изван граница Источне Немачке. Та изјава је у западним медијима окарактерисана као још један у низу митова руске пропаганде. Да Путинова изјава није без основа, објаснила је америчка историчарка Мери Елиз Сарот (Марy Елисе Саротте), професорка на универзитету “Џон Хопкинс” у својој књизи “Нити један инч: Америка, Русија и стварање пост-хладноратовске пат позиције”. Професорка Сарот је истражујући обимну архивску грађу утврдила да је такво обећање најмање два пута дато. Први пут је то учинио немачки министар Ханс-Дитрих Геншер неколико месеци након пада Берлинског зида, када је уједињење Немачке било политичко питање број један. Геншер је у једном јавном обраћању изјавио да се “Проширење територије НАТО-а на Исток, односно ближе границама Совјетског Савеза, неће десити”.
Слично обећање дошло је и од америчког државног секретара, Џејмса Бејкера, приликом посете Москви у фебруару 1990. године. Том приликом Бејкер је питао генералног секретара Комунистичке партије СССР, Михаила Горбачова: “Да ли бисте више волели да видите уједињену Немачку ван НАТО-а, независну и без америчких снага, или бисте више волели да уједињена Немачка буде везана за НАТО, уз уверавања да се јурисдикција НАТО-а неће померити ни за један инч на исток од своје садашње позиције?”. Бејкер је, заправо, наводи професорка Сарот, верујући да је за Совјетски Савез много прихватљивије да уједињена Немачка буде у НАТО, него ван сваке контроле, само тврдио пазар у вези са уједињењем, али остало је забележено да су таква обећања дата и да никога не треба да изненађује што Путин данас сматра да је Русија преварена.
Обећања су заборављена па су 1999. године у НАТО чланство примљене Мађарска, Чешка и Пољска, а 2004. године Литванију, Летонију и Естонију, чиме се НАТО пакт проширио и на територију бившег СССР и избио на границе са Русијом. Четири године касније, у Декларацији Самита НАТО пакта, који је одржан у априлу 2008. године у Букурешту, наведено је да ће Грузија и Украјина “постати чланице НАТО пакта у одређеном, непрецизираном тренутку у будућности”.
Истина је да су многи западни научници и аналитичари упозоравали да овакво метастазирање НАТО пакта може представљати разлог за војни интервенционизам Русије, али се Вашингтон и Брисел нису много обазирали. Аутори извештаја наводе речи Елијаса Геца, стручњака за руску политику и научног истраживача са Упсала универзитета у Шведској: “Интервенција Русије у Украјини је била геополитички императив. Ниједна од великих сила не би желела да има чланицу неког страног војног савеза или геополитичког блока у својој непосредној близини. Русија није изузетак од тога и и њен национални интерес је да не дозволи страној сили да заузме такву територију (територију бившег СССР)”.
1.2.2. Нестанак зоне раздвајања европских НАТО снага и Русије
Једна од најважнијих последица ширења НАТО пакта на исток, ка територији Русије, је и смањивање, односно нестанак тзв. зоне раздвајања (која се данас често назива и бафер зоном).
Војна стратегија СССР деценијама се заснивала на постојању својеврсне зоне раздвајања између европских снага НАТО пакта и територије Совјетског Савеза. Ту улогу су имале Бугарска, Румунија, Мађарска, Чехословачка, Источна Немачка и Пољска као чланице Варшавског пакта. Ова зона је била важна заштита пре свега Москве и војних инсталација намењених њеној одбрани. У случају продора копнених снага НАТО пакта, бафер зона, кроз коју би те снаге најпре морале да се пробију, давала је одређено време совјетској армији, у великој мери сачињеној од резервног састава, да изврши мобилизацију и припрему одбране.
Након распада СССР и ширења НАТО пакта, улогу смањене бафер зоне преузеле су Украјина, Белорусија, Литванија, Летонија и Естонија. Три прибалтичке државе су примљене у НАТО 2004. године. Уколико би и Украјина постала члан НАТО, нестало би чак и оно мало што постоји од те бафер зоне.
Од колике важности за Русију може бити постојање такве зоне раздвајања говори и невероватан податак да само армија САД на простору Европе има више од седамдесет хиљада трајно стационираних војника. У Немачкој се у пет војних гарнизона налази половина тог броја, са командом у Штутгарту. Поред трајно стационираних снага, САД су од почетка кризе у Украјини 2014. године у оквиру операције “Атлантиц Ресолве” привремено стационирале још седам хиљада војника у Пољској и Литванији. Команда ових снага је у граду Познању у Пољској. На све ово треба додати још око две хиљаде војника које су САД из базе у Форт Брегу у Калифорнији пребациле у Европу, 1700 у Пољску и 300 у Немачку јер су хиљаду војника из Пољске послале у Румунију.
1.2.3. Украјина као база за обавештајно-извиђачке активности НАТО пакта
Украјина би након приступања НАТО пакту постала и савршена локација за постављање америчких и НАТО обавештајних инсталација – радара, прислушних уређаја, различите опреме за електронско извиђање и ратовање.
Заправо, она то већ јесте, иако није чланица НАТО. Годинама се на територији налазе и делују амерички и НАТО обавештајци, али и припадници разних специјалних јединица. Амерички и британски извиђачки авиони и беспилотне летелице крстаре ваздушним простором Украјине са само једним циљем – да прикупљају обавештајне податке о руским војним инсталацијама.
1.2.4. Могућност постављања одбрамбеног ракетног штита НАТО на територији Украјине
Источна Украјина би, такође, била савршено место за постављање ракетног штита за пресретање руских ракета. Такав ракетни штит (Аегис БМД) већ постоји у Јапану и Румунији, а у Пољској ће бити потпуно оперативан у току ове године. За разлику од штита у Пољској, ракетни штит у Украјини био би знатно ближе Русији, односно руским ракетним базама, а самим тим и знатно опаснији по руске оружане снаге.
Овакви ракетни штитови представљају одбрамбене системе чији је задатак рано пресретање и уништавање руских ракета кратког домета (до 500 км) и ракета средњег домета (500-5500 км). Ове врсте ракета се сматрају нарочито опасним наоружањем јер је време за које стижу до циљева кратко па је вероватноћа њиховог пресретања и неутралисања релативно мала. Она армија која има могућност истурања таквих одбрамбених штитова има и значајну војну предност у случају сукоба. Осим Каљининградске области, Русија нема могућност постављања таквих система близу НАТО ракетних база јер се НАТО плански ширио све до самих граница Русије.
Наравно, када прича дође до ове тачке, обично уследе констатације да свака држава има право да слободно одлучи да ли ће бити чланица НАТО или неког другог војног пакта, односно да одлучи чије ће се базе налазити на њеној територији. Али, да ли је баш тако? Да ли су САД дозволиле да СССР инсталира балистичке ракете које је тајно допремио на Кубу 1962. године, иако је Куба била суверена држава која је имала право да слободно одлучи о наоружању које се може налазити на њеној територији?
Не морамо да тражимо примере који су се одигравали тако близу америчке територије, нити оне који су се тицали нуклеарног наоружања, па чак ни наоружања уопште. Присетимо се званичних реакција са Запада сваки пут када се помене додељивање дипломатског статуса српско-руском хуманитарном центру у Нишу за који се НАТО плаши да би могао бити искоришћен у обавештајне сврхе. Дипломатски статус пружа финансијске олакшице и могућност допремања знатно више опреме и помоћи. Такав статус у Србији има више хуманитарних и других невладиних организација, али када је српско-руски хуманитарни центар у Нишу у питању, амерички сенатор Рон Џонсон, америчка амбасада у Београду, високи представник Стејт Департмента, Хојт Брајан Ји и други амерички, али и званичници ЕУ нису оклевали да упозоре Србију да то не чини, тако да је то питање још увек нерешено. Србија је, примера ради, 2016. године ратификовала споразум о логистичкој подршци НАТО пакту по коме је сво особље НАТО пакта има дипломатски имунитет на територији Србије.
Да ли после овог примера има сврхе да замишљамо да ли би Србији, или некој другој држави у региону, САД и НАТО дозволили да на својој територији инсталира руски антиракетни штит намењен раном пресретању НАТО балистичких ракета?
Међутим ни то што територија Украјине годинама служи за обавештајне активности НАТО против Русије и што би, по пријему у НАТО пакт, готово извесно на њеној територији био постављен одбрамбени ракетни штит НАТО пакта није најопаснији начин угрожавања регионалног односа снага. Постоји један много већи и озбиљнији проблем за који они који креирају јавно мњење и контролишу медије не желе да се зна у мери у којој би то било потребно за правилно сагледавање узрока постојеће кризе.
1.2.5. Могућност размештања НАТО балистичких и крстарећих ракета средњег домета на територији Украјине
Дошли смо до саме суштине најновије кризе у Украјини и, на неки начин, до суштине овог текста. До одговора зашто је криза нагло ескалирала након неколико година релативног мира, зашто Русија гомила трупе на границама са Украјином и шта то Русија, уопште, жели, а на шта НАТО не пристаје.
Споразум о нуклеарним снагама средњег домета потписали су 8. децембра 1987. године у Вашингтону председник САД, Роналд Реган и Генерални секретар Комунистичке партије Совјетског Савеза, Михаил Горбачов. У питању је уговор о контроли наоружања којим је предвиђена забрана развоја и производње, као и постепено уништавање балистичких и крстарећих ракета средњег домета: 500-1000км и домета 1000-5500км. Споразум се односио само на балистичке и крстареће ракете које се могу лансирати са земље. Ракете које се лансирају са мора, односно из ваздуха, нису биле обухваћене овим Споразумом.
Раније у тексту смо објаснили да су ракете средњег домета нарочито опасно оружје јер је време од њиховог лансирања до доласка до циља релативно кратко, могућност откривања и уништавања мала, а ове ракете могу да носе и нуклеарне бојеве главе.
Споразум је био гест добре воље две суперсиле и симбол одустајања од хладноратовске идеологије. До 1. јуна 1991. године на основу овог споразума Совјетски Савез је уништио 1846, а САД 846 ракета. Иако је повремено било одређених сумњи око поштовања Споразума, свет је лакше дисао дуже од три деценије.
У јулу 2014. године, само пет месеци након преврата у Украјини, администрација председника Обаме је, позивајући се на војне обавештајне податке, изнела сумње да Русија ради на развоју нове крстареће ракете са ознаком Новатор 9М729 (НАТО ознака ССЦ-8) која ће моћи да се лансира са земље и која ће имати домет од 2500 км, што представља кршење Споразума потписаног 1987. године.
Русија је потврдила развој нове крстареће ракете, али је саопштила да је ракета 9М729 само варијанта старије ракете 9М728, да су обе део познатог система Искандер-М, имају домет мањи од 500 км и да због тога развој тог наоружања не представља кршење Споразума. У пет наврата су руски и амерички војни стручњаци покушавали да превазиђу несугласице. На крају тог процеса САД су саопштиле да им руске власти нису дозволиле довољан увид у техничке карактеристике нове ракете и да, због тога, остају при ставу да је у питању кршење Споразума.
САД нису изнеле никакве конкретне доказе за своје тврдње, већ су се само позивале на војне обавештајне податке. И поред овог неспоразума, председник Обама никада није изразио намеру САД да напусте Споразум о контроли ракета средњег домета.
А онда је председник Трамп 20. октобра 2018. године најавио повлачење САД из Споразума. Као разлог је најпре наведено то што Кина гомила наоружање у региону Пацифика, посебно у региону Јужног кинеског мора, укључујући балистичке пројектиле средњег домета. Кина није била потписник Споразума, а САД јесу па их је то спречавало да успоставе равнотежу снага у том региону. Након што је америчка јавност апсолвирала неопходност повлачења САД из Споразума, наратив је почео да се мења и све се чешће говорило о кршењу Споразума од стране Русије као главном разлогу.
Несрећна околност је да је Доналд Трамп је од самог почетка мандата био оптерећен оптужбама да су му Путин и Русија хакерским активностима помогли да победи на председничким изборима. На тај начин је био лукаво инструиран од стране својих политичких противника и дела тзв. војно-индустријског комплекса па је често доносио исхитрене одлуке у покушају да америчкој јавности докаже неоснованост таквих оптужби.
Русију је најава америчког повлачења из Споразума највише забринула јер је НАТО, у међувремену, избио на њене границе, а са најавама чланства Украјине и Грузије, НАТО би био “под носем” Москви. Повлачењем САД из Споразума ствара се и формалноправна могућност да НАТО ракете средњег домета буду постављене у, на пример, Пољској, прибалтичким државама или Украјини. Ништа мање нису биле забринуте ни европске државе јер би се циљеви на њиховим територијама први нашли на удару руских ракета средњег домета које би Русија могла да постави у случају напуштања Споразума.
Уследио је низ покушаја да се дође до некаквог решења. Руско министарство одбране је организовало јавно презентовање техничких карактеристика нове крстареће ракете, али је све било узалудно. САД су по истеку рока од шест месеци, у току кога је Споразум био суспендован, 2. августа 2019. године објавиле да га напуштају. Наредног дана то је учинила и Русија.
Уместо да инсистирају на поштовању Споразума и захтевају уништавање произведених примерака нове крстареће ракете, САД су остале при ставу да напуштају Споразум. Русија је оптужбе о тајној ракети домета 2500км доживела као амерички изговор у намери да напуштањем Споразума отклоне формалну препреку за будуће размештање ракета средњег домета у Источној Европи – на пример у Пољској, прибалтичким државама или Украјини, након њеног пријема у НАТО.
Одустајање САД од Споразума, уз истовремено све чешће помињање чланства Украјине у НАТО пакту, за Москву је била нарочито токсична комбинација. Криза у Украјини није више била само питање безбедности припадника руске националне мањине у Донбасу и руских војних инсталација на Криму, сада је то било питање стратешке предности противника која врло лако може одлучити о исходу евентуалног сукоба.
У Москви се упалио аларм и почело је прављење плана за добијање јасних и чврстих гаранција да се на територији Украјине неће наћи одбрамбени ракетни штитови, балистичке и крстареће ракете средњег домета или неки други офанзивни борбени системи НАТО пакта који могу представљати стратешко угрожавање руских оружаних снага, односно руског суверенитета.
1.3. Спољашња претња по суверенитет Русије
Када је у питању овај фактор који може утицати на започињање руске војне интервенције аутори извештаја наводе да га је често тешко разликовати у односу на претходно описани фактор – регионални баланс снага. Јасно је да оно што нарушава регионални баланс снага, претставља и спољашњу претњу по суверенитет Русије, али и обрнуто, оно што представља спољашњу претњу по суверенитет Русије, у највећем броју случајева је и нарушавање регионалног баланса снага. Аутори извештаја, ипак, праве разлику између ових фактора и наводе да под фактором спољашње претње по руски суверенитет треба подразумевати конкретније активности, односно нешто што се већ догодило, што већ представља конкретну опасност по, пре свега, руске оружане снаге које, као и у свакој другој држави, представљају најважнијег чувара државног суверенитета. Када је ситуација у Украјини у питању, постоји неколико ствари које Русија доживљава као спољашњу претњу по своје оружане снаге, односно по свој суверенитет.
1.3.1. Континуирано наоружавање Украјине од стране НАТО пакта
Украјина од самог почетка кризе 2014. године добија значајну војну помоћ САД и других чланица НАТО пакта. Пентагон и НАТО се отворено хвале достигнућима у реорганизацији и модернизацији украјинске армије. Иако Украјина формално није чланица НАТО, фактички добија војну подршку као да јесте. Наравно, поново се могу наводити аргументи да Украјина, као суверена држава, има право на такве активности и такви аргументи имају своје утемељење у међународном праву, али исто тако је и чињеница да Русија толику војну помоћ, која је одавно прерасла обим уобичајене војне сарадње и указује на одређене дугорочне, стратешке намере, може доживети као опасност по своје оружане снаге, односно свој суверенитет.
Према званичним подацима америчких власти, САД су од почетка кризе 2014. године Украјини упутиле војну помоћ чија вредност премашује две и по милијарде долара. Помоћ се највише састојала у слању америчких војних инструктора, испорукама радара за детекцију минобацачке и артиљеријске ватре и недавним испорукама противоклопних система ФГМ-148 Џавелин. Украјина је купила 47 лансера и 360 противоклопних ракета Џавелин, али је одређени број добила и у виду помоћи. Укупан број који се помиње у појединим украјинским изворима је 77 лансера и 560 ракета. Тачан број мобилних противавионских система ФИМ-92 Стингер, које су САД послале Украјини, добро је сакривен.
Велика Британија је, такође, упутила значајну војну помоћ у виду 2000 лаких противоклопних система НЛАW. Колика је жеља Велике Британије да охрабри и оснажи украјинску армију за сукоб, показује и чињеница да је британска војска у децембру 2021. године на брзину формирала Бригаду специјалних снага чију окосницу чине четири батаљона Британских ренџера чији ће задатак бити, попут Зелених беретки у америчкој војсци, да пружају подршку оружаним снагама пријатељских држава, односно разним побуњеничким покретима који делују на територијама држава које Велика Британија и НАТО сматрају својим противницима. Тридесет ренџера британске армије већ врши обуку украјинских војника за коришћење НЛАВ лаких противоклопних система.
И неке друге државе чланице НАТО пакта су упутиле војну помоћ Украјини. То су до сада учиниле Канада, Пољска, Литванија, Летонија, Естонија.
Мишљења о испорукама западног наоружања Украјини су различита. Једни сматрају да је то последња ствар која доприноси избегавању оружаног сукоба, а други да је Украјини знатно раније требало послати много моћније ПВО системе, да је послато премало противоклопних система, као и да је питање колико ће тога, у случају да оружани сукоб отпочне, заиста и дочекати да буде употребљено против руских тенкова јер ће руска армија, штитећи своје оклопне јединице, вршити тзв. тепих-бомбардовања и тепих-гранатирања украјинских позиција. Ипак, допремање овог наоружања је, без сумње, подигло морал у украјинској армији и дало наду у још већу НАТО подршку у случају сукоба.
Постоји мишљење да је Русија направила прву грешку у овој кризи због тога што је пропустила да, одмах по полетању америчких и британских транспортних авиона, ударима са дистанце уништи барем део залиха овог наоружања пре него што је распоређено на терену, али и мишљење да је управо изостанак руске војне реакције доказ да Русија на све начине настоји да избегне оружани сукоб, упорно се надајући политичком споразуму са Кијевом.
1.3.2. Беспилотне летелице ТБ2 Баyрактар и друго технолошки напредно и офанзивно наоружање
Турска, још једна чланица НАТО, такође је “долила уље на ватру” најпре испоруком беспилотних борбених летелица ТБ2 Баyрактар, а затим и уговором о производњи ових беспилотних летелица у Украјини. Украјина је прво страно тржиште коме је Турска испоручила Бајрактар беспилотне летелице 2019. године.
Иако би могућност коришћења ових беспилотних летелица против руске армије била значајно ограничена због бројних руских система за електронско ратовање, као и због неупоредиво квалитетније трупне ПВО у односу на снаге генерала Хафтара у Либији, снага сиријске армије или јерменских снага у Нагорно-Карабаху, против којих је Бајрактар врло успешно коришћен, сама чињеница да украјинска армија поседује овакво технолошки напредно оружје и да га је већ успешно користила против про-руских снага у Донбасу, веома забрињава Москву.
Бајрактар беспилотне летелице су високотехнолошки и офанзивни борбени систем који може довести како до значајнијег угрожавања припадника руске армије и руских војних инсталација (фактор број 3), тако и до промене регионалног односа снага (фактор број 2).
Међутим, од самог технолошки напредног и офанзивног оружја, Москву више забрињава пораст расположења украјинског јавног мњења и припадника оружаних снага за решавање ситуације у Донбасу оружаним путем, до чега је дошло након укључивања Бајрактар беспилотних летелица у арсенал украјинске армије.
1.4. Руски војни капацитети
Аутори извештаја овај фактор посматрају као поверење руског политичког руководства у способност армије да ефикасно изведе планирану војну интервенцију. Што је поверење веће, очекивано, већа је и вероватноћа извођења војне интервенције о којој се размишља.
Интересантно је да су аутори извештаја утврдили да се руско политичко руководство чак 22 пута одлучило на војну интервенцију пре велике војне реформе под називом “Нови изглед”. Реформа је започела након што су одређени проблеми уочени током војне интервенције у Грузији 2008. године. Иако је било свесно да је руска армија, у то време, имала веома ограничене ресурсе за ефикасно извођење операција и да се суочавала са бројним организационим, материјално-техничким и другим проблемима, руско политичко руководство се није либило да употреби армију у војним интервенцијама ван руске територије.
Војна реформа “Нови изглед” је највећа промена руских оружаних снага у њиховој историји. Готово је немогуће укратко побројати на које је све начине од једне гломазне и троме војне силе, зависне од мобилизације и одзива резервног састава, руска армија начињена једном од најрапиднијих оружаних сила на свету.
Формирање потпуно новог система за командовање и контролу и прелазак на бригадни/пуковски систем организовања је можда и најзначајнија промена. Све маневарске јединице су бригадног, односно пуковског састава. Таква организација је омогућила смањивање броја команди, штапских официра и војника на одслужењу војног рока, а значајно повећавање броја професионалних војника, подофицира и трупних официра са чиновима потпоручника и поручника, као и преусмеравање значајних финансијских средстава у процес обуке, сталних провера борбене готовости и модернизације руске армије.
Колико је нова организација руске армије озбиљно схваћена говори и то да се отишло и корак даље од обичног копирања НАТО стандарда. Наиме, током војне интервенције на Криму и у Источној Украјини 2014. и 2015. године стручњаци НАТО пакта су били затечени сазнањем да чак ни бригаде нису основне маневарске формације руске армије, већ да су подељене у 2-3 батаљонске тактичке групе које су у потпуности оспособљене за самостално извођење чак и најсложенијих тактичких задатака. Била је то огромна промена у односу на, примера ради, интервенцију у Грузији.
Батаљонске тактичке групе могу бити пешадијске и тенковске. Пешадијске батаљонске тактичке групе се формирају око једног моторизованог пешадијског батаљона коме се придодају једна тенковска чета и низ пратећих јединица као што су: извиђачка јединица, артиљеријска и артиљеријско-ракетна јединица, трупна ПВО, јединица везе, инжињеријска јединица, санитет, логистика. Када су у питању тенковске батаљонске тактичке групе, начин формирања је исти, само је однос између тенкова и пешадије обрнут па се једном тенковском батаљону додају једна моторизована пешадијска чета и пратеће јединице.
Батаљонске тактичке групе на овај начин су постале “бригаде у малом”, аутономне маневарске јединице високе покретљивости и ватрене моћи што је омогућило да једна бригада може да буде ангажована на извршењу два или чак три различита задатка, или да део бригаде буде на извршењу задатка, а део у војној бази, што војницима омогућава редован одмор и опоравак.
Све ово не би било могуће да није развијен потпуно нов систем за командовање, контролу, комуникацију, компјутере, обавештајно деловање, надзор и извиђање (функција чија је скраћеница на енглеском Ц4ИСР). На овај начин сви нивои командовања су интегрисани у јединствени информатички систем и имају податке о свакој маневарској јединици, борбеном систему и возилу у реалном времену. Део наведеног система је и функција препознавања сопствених, односно пријатељских снага на бојишту (самим тим и идентификација непријатељских снага), што омогућава знатно прецизнију ватрену подршку путем артиљеријско-ракетних средстава или јуришне авијације.
Поред реорганизације и стварања савременог информатичког система за командовање и контролу, модернизација је још један процес који се убрзано одвија. Од 2008. године руска армија је снабдевена низом нових, савремених извиђачких и борбених система. Овом приликом није могуће направити неки шири увид у све те системе па ћемо навести само неколико примера.
Приликом оружане интервенције у Грузији 2008. године руске трупе су поседовале само један застарели извиђачки систем Пчела-1Т са неколико беспилотних летелица које су у ваздуху могле да проведу највише до два сата. Руска армија данас поседује више од две хиљаде беспилотних летелица израелске и домаће производње, међу којима је и око стотину извиђачких летелица које могу да проведу од 24 до 48 часова у ваздуху на висинама од 3000 до 9000 метара.
Руско војно ваздухопловство је 2008. године добило само један нови борбени авион, Су-34. Након започињања реформе “Нови изглед”, примера ради у периоду 2009-2017 година, руско војно ваздухопловство је годишње просечно добијало 53 нова авиона. Године 2014. набавка је била рекордна па је у авио-базе стигао 101 нови авион.
Западни војни стручњаци истичу да је руска армија нарочито ојачана хиперсоничном интерконтиненталном балистичком ракетом Авангард (домет 6000 км), хиперсоничном балистичком ракетом Кинџал која се лансира из ваздуха, има домет од 2000-3000 км, посебно је направљена да избегава НАТО одбрамбене ракетне штитове, а намењена је уништавању бродова, посебно носача авиона, као и протвбродском крстарећом ракетом Циркон (домет 1000 км).
У питању је толико крупна промена у армији која је колико до јуче била позната по томе што су радио-уређаји били резервисани само за официре и у којој се комуникација одвијала готово искључиво путем заставица да аутори извештаја закључују: “До тренутка када је Москва одлучила да интервенише у Сирији 2015. године, њена војска је мало личила на оне, једва оспособљене снаге, које су учествовале у сукобима као што су Грузија 2008. и ранији сукоби у Чеченији”.
Закључак у вези са овим фактором се сам намеће – иако је процес војне реформе још увек у току, нарочито када је модернизација у питању, руска армија је данас у бољем стању него икада у својој историји. На тај начин овај фактор добија на значају.
1.5. Вођство и личност вође
У питању је фактор који је немогуће пренебрегнути, посебно када се ради о западним анализама руске спољње политике и оружаних снага – тзв. култ личности председника Путина. За разлику од многих западних извора који личности председника Путина уобичајено дају одлучујући значај у вези са свим битним политичким одлукама, аутори извештаја то чине на један објективнији начин и сматрају да овај фактор не спада међу најзначајније.
Према њиховом мишљењу, иако председник Путин неспорно има велики ауторитет и његови политички ставови снажно утичу на јавно мњење, тај утицај није једносмеран и да, у том смислу, он није неко ко ће водити спољњу политику супротно од мишљења руског јавног мњења, посебно руских елита.
1.6. Идентитетска блискост
Мисли се на идентитетску блискост руског народа и становништва, или дела становништва, у држави у којој руска армија предузима војну интервенцију. У извештају се наводи да је ово фактор од малог значаја, што је заиста тачно ако се посматра скуп свих руских војних интервенција, али ако се овај фактор посматра само у односу на кризу у Украјини, ситуација се значајно мења.
Сигурно да је жеља да се осигура физичка безбедност за становнике Лугањске Народне Републике и Доњецке Народне Републике на територији Донбаса била један од кључних мотива за руско војно ангажовање у току 2014. и 2015. године када је Украјина покушала да оружаним путем сломи снаге отпора. Иако исти мотив постоји и сада у страху због сталног јачања и наоружавања украјинске армије, чини се да ово није примарни фактор за доношење одлуке о војној интервенцији ма какав даљи развој догађаја био. Русија је безбедност Донбаса могла да обезбеди и са мањим војним снагама.
Најновије заоштравање кризе и гомилање руских војних снага на границама са Украјином изазвала је све чешћа реторика о чланству Украјине у НАТО пакту са свим последицама које би то чланство произвело, које су описане у претходном тексту. Тиме је криза у Украјини добила једну нову димензију. Сада више није било довољно да се украјинске оружане снаге и десничарске паравојне формације држе на безбедном одстојању од Донбаса, већ је било неопходно извршити и психолошки притисак на Кијев у циљу постизања политичког решења у погледу главног проблема – чланства у НАТО и намера нарушавања регионалног баланса снага.
1.7. Разлози унутрашње политике
Још један фактор који је немогуће заобићи, а који није особито карактеристичан за Русију. Сигурно је да пропуштање да се у одређеним ситуацијама изведе војна интервенција код политичког јавног мњења које државу доживљава као велику светску силу може значајно оборити углед и рејтинг политичког вођства. И обрнуто, успешно изведена војна операција готово сигурно доводи до раста рејтинга.
Специјална операција ЦИА којом је извршен преврат у Украјини 2014. године био је најтежи ударац за Русију још од пада Берлинског зида и распада СССР. Унутрашњеполитички разлози су, међу осталим, диктирали да се нешто брзо предузме па је уследила интервенција на Криму и у Источној Украјини. Политичка популарност председника Путина достигла је свој врхунац, са више од 90% подршке међу гласачима, наводно, након изузетно ефикасне операције заузимања Крима.
Али, ако смо опасност од ширења НАТО пакта на територију Украјине сврстали у раније наведене факторе, унутрашња политика нема ништа већи значај за доношење одлуке о покретању војне операције од оног који би имала у било којој другој држави у сличној ситуацији.
1.8. Савез или партнерство са државом у којој се изводи војна интервенција
Аутори наводе да овај фактор никада није доживео своју проверу у реалним околностима јер ОДКБ, војно-безбедносни савез у оквиру кога Русија има кључну улогу, никада није интервенисао. Истраживачки извештај је објављен пре интервенције ОДКБ у Казахстану па данас можемо рећи да је ово постао врло значајан фактор за доношење одлуке о покретању војне интервенције, али не и када говоримо о Украјини јер ова држава није чланица ОДКБ.
1.9. Идеологија
Од распада СССР идеологија више нема значај за доношење одлуке о покретању интервенција руске армије. Иако су у Украјини присутне неонацистичке организације и паравојне формације, попут батаљона “Азов”, мало је вероватно да то може бити фактор за покретање руске војне машинерије.
1.10. Економски разлози
Раније је већ наведено да се током израде извештаја дошло до, помало изненађујућих, сазнања да економски интереси Русије готово да нису имали утицај на предузимање војних операција. Интересантан податак за немали број оних који истражују међународну политику и, посебно, политичке кризе и оружане конфликте, а који готово све објашњавају трком за енергентима који, иако веома важни, врло често нису адекватно објашњење за сваки политички догађај.
Међутим, када се ради о Украјини, аутори извештаја су, чини се, испустили једну околност из вида. Полуострво Крим се снабдева водом путем Северног кримског канала, вештачки изграђеног канала који је прављен од 1961. до 1975. године са циљем коначног решавања проблема у снабдевању водом Херсонске области и полуострва Крим. Након заузимања Крима од стране руске армије, Украјина је готово прекинула доток воде у канал.
Иако Русија настоји да побољша снабдевање водом, проблем и даље постоји како за пољопривреду, тако и за снабдевање становништва. На интернету се могу пронаћи подаци да је пре анексије Крима наводњавано 130000 хектара обрадивог земљишта, а након анексије и спречавања дотока воде од стране Украјине само 17000 хектара. Такође, у току 2021. године становништво је имало воду само око пет сати у току дана.
У мају 2021. године, Њујорк Тајмс је објавио информацију високог званичника Стејт Департмента да украјинско спречавање Крима да се нормално снабдева водом може бити један од разлога за инвазију руске армије из правца Крима ка Херсонској области.
У том смислу, иако фактор економских интереса има веома мали значај за досадашње руске војне интервенције, његов значај у нашем конкретном случају је знатно већи.
2. ЗАКЉУЧНА РАЗМАТРАЊА
Три фактора за које су аутори извештаја утврдили да су примарни покретачи руских војних интервенција – национални статус, регионални баланс снага и фактор спољашњег угрожавања руског суверенитета, у потпуности су присутни и у случају постојеће ескалације кризе између Украјине и Русије.
Након једностраног напуштања Споразума о нуклеарним снагама средњег домета од стране САД и процена Москве да је основни мотив за мешање САД и НАТО у преврат у Украјини 2014. године, као и за подршку Украјини све време током трајања кризе, заправо, намера да се на територији Украјине изграде ракетне базе НАТО пакта, фактор промене регионалног баланса снага постаје, по нашем мишљењу, најзначајнији.
Овај фактор у потпуности мења начин на који Москва посматра кризу у Украјини, измештајући свој фокус са питања физичке безбедности припадника руске националне мањине у Донбасу и безбедности руских војних инсталација на Криму на питање стратешког угрожавања које би чланство Украјине у НАТО и могућност инсталације одбрамбеног ракетног штита, или офанзивних балистичких и крстарећих ракета, на територији Украјине представљали по Русију.
У исто време, сагледавањем овог фактора долазимо и до одговора на питања: “Зашто је баш сада дошло до овакве ескалације кризе?” и “Шта то Русија, заправо, жели, када већ има контролу над Донбасом и Кримом?”. Разумљиво је и зашто западна пропаганда настоји да скрене пажњу управо са овог фактора и да као узрок гомилања руских трупа на граници са Украјином представи страх “диктаторског режима у Москви” од успеха “снажне и економски просперитетне демократије у Кијеву”, што је чест наратив у западним медијима откада је утврђено да подршка ширењу НАТО пакта на исток у западном јавном мњењу никада није била на нижим гранама.
Фактори који се могу окарактерисати као секундарни, али и даље са значајним утицајем су: поверење у војне капацитете, идентитетска блискост, вођство и личност, унутрашња политика и економски интереси.
За два фактора, савез или партнерство са државом у којој се изводи војна интервенција и идеологија и овде се може констатовати да немају никакав утицај.
Тако долазимо до закључка да је од десет фактора, који могу представљати покретаче руских војних интервенција, присутно чак осам – три као примарни, а пет као секундарни. Ако се има у виду да су неке од руских војних интервенција извођене уз присуство једног или два фактора, постаје јасно колики је стицај неповољних, односно несрећних, околности у овој ситуацији.
Да ли је могуће политичко решење овако злокобне ситуације? Наравно да јесте, али уз постојање оволико могућих покретача оружаног сукоба, до политичког решења кризе, сасвим сигурно, неће бити могуће доћи ни лако, ни брзо. Али, то је већ тема за наредну анализу.
ПИШЕ: СРЂАН КОПРИВИЦА
2.12.2022
Извор
KRIZA U UKRAJINI: UZROCI KRIZE I MOGUĆI POKRETAČI RUSKE VOJNE INTERVENCIJE
