Тито vs Дража или комунистичка шарена лажа
Недавно је лист “Данас” објавио ауторски чланак, једног од лидера анти-фашиста Србије, под називом “Да ли је могуће поређење Тита и Драже”. Поменути аутор је после сажетка комунистичке митолгије и мантре у свом чланку, закључио да је то немогуће, пошто је Тито био борац за слободу и анти-фашиста, док је чича био сарадник окупатора.
У једном се са такозваним антифашистом, слажем, а то је истина, да је немогуће поредити Дражу и Тита. Док је Дража водио константну борбу са окупатором, путем диверзија, саботажа, сакупљања обавештајних података за ткозване савезнике, али и директну оружану борбу против армија сила осовине и њихових слугу, пре свега Усташа, Љотићеваца и Партизана на територијијама које нису подпадале пок окриље окупиране Недићеве Србије, само зато да би се избегле реперсалије немачке команде над Српским становништвом. Тито је радио управо супротно, не водећи рачуна о Српским жртвама, његове банде су на територији Србије убијале Немачке војнике и тиме су директно одговорне за смрт десетине хиљада Српских цивила, жена, деце и стараца у Крагујевцу, Краљеву и стотинама других српских стратишта. Рачунајући на то да ће константне бруталне реперсалије, утицати на то да се повећа бројно стање партизана, до чега ипак није дошло, Срби нису хтели петокраку, комунизам нити Тита. Због тога су касније платили високу цену. Комунистичка репресална апаратура је по завршетку рата убила више Срба, него што је то урадио Хитлер. Да, немогуће је поредити Дражу, Борца за слободу, демократију, људска права и слободе, за постојеће законско легитимно уставно уређење краљевине и Тита, борца за власт, комунистичком бандита, убицу и издајника.
Поређење између Јосипа Броза Тита, такозваног маршала и овековеченог србомрзца и Драгољуба Драже Михаиловића генерала једине легитимне војне силе на територији краљевине, југословенске војске и министра војске и морнарице Краљевине Југославије је дуго времена била осетљива тема у историји Југославије и Србије. Нажалосто и сада ова тема је донекле табу и носи за собом стигму лажне комунистичке историје, митологије и индоктринације, која нажалост и дан данас влада у Србији.
Драгољуб Михаиловић је био генерал Југословенске војске у отаџбини, покрета познатијег као четници. За разлику од Тита, чији су партизани били прво подржани од СССР а касније и од Велике Британије и САД, које су Стаљину морале учинити тај уступак, пошто је он политиком уцене претио да ће склопити сепаратни мир са Хитлером 1943. због савезничке неактивности око отварања другог фронта у европи. Легитимна Југословенска армија, а самим тм и њен генрал, били су издати и жртвовани од стране својих дотадашњих “савезника”. Михаиловић је био монархиста и дубоко је веровао у одбрану краља и уставног уређења парламентарне монархије. Његов циљ није био само ослобођење Југославије од окупације, већ и очување демократских вредности и спречавање ширења комунистичке куге.
У тренутку када је Михаиловић започео своју борбу против нацистичких окупатора, његова стратегија била је фокусирана на избегање директних сукоба који би довели до великих репресалија над српским становништвом. За разлику од партизанског герилског рата, који је често изазивао масовне одмазде немачких окупатора, четници су настојали да заштите цивиле, избегавајући фронталне сукобе, са немцима на територији окупиране Србије, док су на територијама ткз. НДХ и Бугарске, активно ратовали против Немаца, усташа, Бугара, Балиста и других.
Истовремено, Михаиловић је био симбол традиционалних српских вредности. Његов покрет био је дубоко укорењен у патриотизму југословенском, али и српском национализму, што је често наилазило на позитиван одјек међу становништвом које је тражило повратак на пређашњи поредак. За разлику од Тита, који је био комунистички интернационалиста и чији су циљеви били повезани са ширењем совјетске Стаљинистичке идеологије, Михаиловић се залагао за очување националног суверенитета и независности краљевине Југославије, а самим тим и Србије.
Дражина стратегија је наишла на подршку савезничких сила које су 1943. из чисто политичких разлога, напустиле легитимну Југословенску војску, издале је и оставиле је на милост и немилост Стаљину и Титу, док су своју подршку у потпуности усмериле Титовим партизанима. Ова одлука је делом била резултат погрешних информација и пропаганде, као и дипломатских интереса западних сила. Ипак, остаје питање колико би другачија судбина Балкана била да је Михаиловић добио подршку и да је комунизам био спречен у Југославији.
Док је Тито успео да наметне своју визију, која је резултирала деценијама једнопартијске власти и угњетавања политичких противника и убиствима, протеривањима и угњетавањем стотина хиљада Срба, Михаиловић је био и остао симбол онога што је могло бити, Србије/Југославије као демократске и суверене државе, слободне од утицаја било каквих тоталитарних режима. Његова жртва и патриотизам не смеју бити заборављени у историји, као што не треба заборавити ни његову визију слободе и демократије која је, иако продана и издана у том тренутку, остала вечна инспирација за многе будуће генерације.
Аутор: Јефто Грубор.
