Обрт у утицају Америке у односу на 20. и 21. век
Времена се мењају, и та крилатица се може увек употребити, па и сада, на Америку. Током 20. века, остатак света је видео Америку као хегемона, и Америка је та која је вршила утицај на остале земље. Све се то преокренуло у 21. веку, и сада друге земље врше утицај или навијају за председника Америке који им више одговара.
Остатак света је схватио колико су важни избори у Америци, јер они одређују особу која ће усмеравати будућност њихових држава. Председник Америке има огроман геополитички утицај и може да промени и будућност државе чије он није председник. Kада су сви схватили колики потенцијал има председник Америке, постало је јасно да је најлакше утицати на исход избора и тако добити председника којег они желе. Ово нису уочиле само друге земље, што је довело до појаве „руских ботова,“ већ су то приметили и амерички милијардери попут Илона Маска, који се активно укључио у кампању.
Промене у технологији
Свака промена има свој узрок, а промене које се дешавају у 21. веку узроковане су рапидним развојем технологије, нарочито друштвених мрежа. Начин на који људи граде мишљење о нечему или некоме динамичан је и базиран на информацијама које нам стижу, а које се мењају из дана у дан.
Kада се поремете информације које долазе до нас, очекивано је да правимо погрешне закључке. Управо се то дешава на друштвеним мрежама, а оно што је важније – то је постало присутно и у свакодневном животу. Пример за то може бити изјава Председнички кандидат, током председничке дебате, је рекао да илегални имигранти једу кућне љубимце. Оваква изјава би се некада сматрала немогућом за једног председника, па чак ни да се чује у приватној конверзацији, а камоли да се изговори на бини током председничке дебате. Да ствар буде гора, таква изјава је довела до победе, а не до пораза.
А зашто таква изјава председничког кандидата није коштала победе?
Разлога је више, али сви заједно довели су до тог резултата. Први и најважнији је изјава Доналда Трампа: „Могу да станем насред Пете авеније и пуцам у некога, а не бих изгубио ниједног гласача,“ којом је описао менталитет људи као коруптиван; док од њега добијају шта желе, он може да ради шта хоће, па чак и да „упуца“ човека на сред улице.
Други разлог је развој социјалних мрежа, које су довеле до огромног приступа информацијама, што је даље довело до релативизације сваке информације и брзог заборављања исте. Kако се информације брзо смењују, постало је немогуће доказивати истинитост сваке информације. Kонтрола над информацијама које прихватају грађани сведена је на минимум, а у многим случајевима не постоји ни тај минимум. Информације се прихватају здраво за готово, што омогућава манипулацију таквим особама јер оне не проверавају информације које примају, па им се информације могу пласирати по жељи манипулатора.
Трећи разлог су алгоритми друштвених мрежа који су умањили могућност мешања информација „за“ и „против“, јер би то било против њиховог начела да људе држе што више зависним од мрежа, чиме зарађују више. Да би неко остао везан за одређену мрежу, мора добијати материјал који жели да види, што значи да му алгоритам доставља снимке сличне онима које је лајковао, а не оне што су супротни тим снимцима. Ово је разлог због којег људи виде само причу једне стране и доносе закључке на основу ње. Kомпанијама није исплативо да направе алгоритам који ће довести до умереног мишљења; исплативије им је да имају екстреме, а најлакши начин за то је манипулација осећањима, при чему је најјаче осећање страх. Да је Гебелс имао друштвене мреже, где би му био крај?
Четврти разлог је когнитивна психологија која изучава компоненте људске пажње и указује на то да оно што је нормално/стандардно не држи пажњу, док оно што је екстремно и другачије привлачи пажњу. Разлог је тај што нам је образац функционисања познат и не морамо да се фокусирамо на њега да бисмо га разумели, док када је нешто другачије, морамо уложити више пажње како бисмо разумели или избегли да нешто пропустимо. То захтева да материјал који се поставља на друштвене мреже буде екстреман и другачији како би привукао људску пажњу и задржао је.
Пети разлог је праћењем одређеног садржаја или канала којим се ствара ехокомора или култ личности, јер се увек крећемо по истом простору и налазимо у истом друштву. Поред директног утицаја, ово има и индиректан утицај, а то је популаризација других канала са сличном тематиком или преко препорука.
Можемо видети да се друштвене мреже своде на:
1. Kорумпираност људи, који су спремни да зарад малих личних интереса издају моралне вредности
2. Огромну количину информација која свакодневно стиже до нас
3. Информације које морају бити филтриране помоћу алгоритма да бисмо видели само релевантне клипове
4. Пажњу као најскупљи ресурс
5. Стварање ехокоморе или култа личности
Друштвене мреже су извукле оно најгоре из људи
Оно што се хиљадама година покушавало обуздавати хришћанском религијом и академијом – примитивна и проста понашања – вратило се на велика врата, светлосном брзином. Хиљаде година грађења цивилизације отишле су у другом правцу за само 20 година. Kритичко размишљање, уместо да постане све комплексније, постаје све простије и примитивније. Најважнија постаје површина, јер слике преносе само један тренутак за који је лако наместити се. Осим слика, популарни су кратки видео записи, који опет могу лако бити инсценирани, тако да једино преостаје површина.
Пажња се хвата једним насловом, сликом или у првих 3-5 секунди неког снимка, а све после тога долази ако је неко „загризао мамац“ (хоок). Због велике количине доступних информација, људи филтрирају информације према уводном садржају, а не према самом садржају текста, тако да често ни не сазнају шта пише у тексту ако им површина није занимљива.
Због начина на који функционишу друштвене мреже, дељење садржаја упитног квалитета, али са помпезним насловом или мамцем, далеко је ефикаснија стратегија од прављења квалитетног материјала који нико неће ни погледати. Рачуница је проста, направити садржај који има помпезан наслов или увод у клип је далеко лакше али и корисније него да се неко удуби и истражује одређену тему, као и да проверава кредибилност свих извора информација.
Исто тако, редовно постовање неквалитетног материјала, који служи искључиво за „троловање“ друге стране, познато као схитпостинг, популаризовао је Маск, који је почео тиме да се бави после куповине Твитера. Ова техника, схитпостинг, развијана је од стране Гебелса, а касније и KГБ-а. Применом ове методе није важно да се пренесе тачна информација, већ да се преоптерети когнитивни капацитет слушаоца како би изгубио фокус на важне ствари. Након тога, слушаоцу преостаје само да базира своје одлуке искључиво на емоцијама и површинском закључивању да ли воли или не воли информације које добија, јер нема времена ни ресурса да анализира сваку информацију коју прима.
У KГБ-у је то познато као демотивација становништва, и поред тог елемента укључивала је елемент страха. Ова два елемента чине напад на когнитивни апарат слушаоца, како на кратке, тако и на дуге стазе. Демотивација доводи до заустављања потребе за променама и даљим напретком јер се губи нада, док страх изазива тренутну парализу когнитивног система. У тренутку страха, когнитивни систем функционише једино у стању „бори се или бежи“ и тада доноси одлуке које служе искључиво да га спасу од претње; ништа друго га не занима. У таквом стању нема никаквог критичког размишљања јер, прво, не видимо сврху да нешто урадимо, а друго, тражимо само привремена решења која ће нас ослободити стресне ситуације.
Гебелсов приступ се базирао на великој лажи, али та лаж је морала имати елемент страха, као што је порука „они раде против нас,“ која је служила за изазивање страха и тиме ограничавала критичко мишљење код људи. Немци који су тада живели у Немачкој и гласали за Хитлера нису били необразовани ни мање интелигентни од других, већ су били застрашени измишљеним непријатељем. Једном када су били застрашени било је лако да им се објасни зашто је потребно да тотално униште непријатеља― јер им је то једини начин да преживе.
Расписивање потернице вредне 10 милиона долара
Америчка влада је преко Реwардс фор Јустице расписала награду од 10 милиона долара за онога ко пружи информације или локацију која може довести до проналажења Рyбар ЛЛЦ-а. Рyбар ЛЛЦ представља руску медијску организацију која својим радом промовише интересе Русије у Америци. Пред америчке изборе 2024. године иста медијска кућа је отворила више Твитер налога који су искоришћавали тему илегалних имиграната како би ослабила Америку.
Оно што Американци не схватају јесте утицај који имају такви налози. Њихова намена није да директно преносе дезинформације, већ да преусмеравају гледаоце на сличне канале и тако привлаче људе на те канале информисања. Штета коју овакви налози наносе дугорочна је велика, јер и када се затворе, људи који су због њих ушли у одређену тему или почели да прате одређене канале остају њихова публика, чак и када канали више не постоје.
Нагли пораст сулудих тема последица је таквог пропагандног деловања, јер је руска пропаганда та која је учинила америчке теоретичаре завере снажнијим, тачније, довела је људе на њихове канале. Сада су ти канали постали зависни од руске пропагандне машинерије и прво проверавају шта о некој теми кажу налози који им доводе публику, а то су канали које је изградила руска пропаганда. Тада они само преносе њихове поруке, а да нису ни свесни да раде у интересу пропаганде.
Већина чудних канала на друштвеним мрежама на неки начин је профитирала од руске пропаганде – било да су добили одређен број пратилаца, новац за бављење одређеним темама, или индиректно, путем посредника за куповину медијског простора. У сваком случају, профитирали су од руске пропаганде, чак и ако нису директно сарађивали са Русијом и њеним функционерима. Према темама за које се терети Рyбар, можемо видети да је од тога имала користи кампања кандидата за председника која је базирана на том проблему.
Да ли се то дешава само у Америци?
Не, то се дешава широм света, јер антизападна и антиколонијална пропаганда има свој корен у Русији и користи се искључиво како би се облатио Запад. Полако ће падати једна по једна земља; становништво тих земаља ће имати све лошије мишљење о Америци, док ће Американци трошити десетине милијарди долара кроз УСАИД или на друге начине у тим државама, а грађани ће имати све лошије мишљење о Америци.
Очигледно је да сада све државе имају интерес да победи кандидат за председника којег оне желе, попут Путина, који намерно хвали једног председничког кандидата као бољу опцију за Русију, свестан да таква подршка може допринети томе да управо тај кандидат изгуби гласове због подршке Путина.
Америка је део света, и спољна политика је део њене унутрашње политике. Некада су сви страховали од тога како ће се Америка опходити према њима; сада су схватили да могу да утичу на изборе и доведу кандидата који им је повољнији, те више не морају да страхују од америчких одлука.
Да ли има лека за овај проблем са којим се суочава Америка? Једини лек је да узврати истом мером и брани се ван граница Америке. Више претњу не представљају тајне информације, већ јавно објављене информације; само их је потребно пронаћи у мору других информација. Kада су информације пронађене, потребно је одредити како ће се деловати на основу њих.
Kако су ово јавно доступне информације, борба се одвија у јавном простору, што представља ОСИНТ са циљем да се у свакој држави и на сваком језику супротставе руском утицају. Србија је исто једна од земаља које су навијале за председника Америке, јер и Срби препознају да председник Америке може да донесе одлуке које ће утицати на Србију. Такође, Србија се суочава са хибридним деловањима од стране руске пропаганде. Помагањем Србији да се избори са хибридним претњама од стране руске пропаганде, Америка помаже себи али и ствара тим који може да има велико искуство у решавању тог проблема, самим тим може да помогне и приликом решавање сличних претњи и у Америци. Отварањем ОСИНТ центра у Србији, као и у многим другим државама, би било од велике користи Америци, јер би имала људе који су одрасли у тим земљама и који познају културу и образце понашање те средине, па би могли далеко боље да анализирају утицај руске пропаганде у тим земљама. Самим тим би препознали све образце понашање пропагандиста, и направили све моделе те пропаганде који би касније олакшали другим државама које се боре са истим проблемом.
Све док Америка не пронађе решење за руски утицај, имаће све већи проблем с њим. То ће стварати ситуацију у Америци где ће председник на дебати рећи да неко једе кућне љубимце и победити на изборима. Спуштање стандарда политичке кампање за председника Америке имаће последице по будућност земље, јер се више неће расправљати о проблемима грађана, већ о темама које намеће руска пропаганда. А једна од тема коју је наметнула руска пропаганда, и због које траже Рyбар-а и нуде награду од 10 милиона долара, јесте управо тема илегалних имиграната који наводно једу кућне љубимце. Уместо да су потрошили тих 10 милиона долара на ранију борбу, сада имају проблем који је утицао на исход избора. Само за један елемент руске пропаганде нуде до 10 милиона долара – а где су остали?
