Чланак помиње рат на два фронта, али искључује Иран као наводно „уклоњеног“ са геополитичке сцене услед претпостављених напада Доналда Трампа на ирански нуклеарни програм. Уводна реченица гласи:
Као кратка дигресија, занимљив је интервју иранског професора Фоада Изадија са Универзитета у Техерану, који наводно потврђује да је Вашингтон склопио договор са Ираном, дозвољавајући бомбардовање Фордоа авионима Б-2 у замену за иранске нападе на празне америчке базе:
Кључно питање је: Како одвраћати или победити Русију и Кину истовремено без исцрпљивања ресурса? Ауторово решење је „секвенцирање претњи“:
Аутор наводи да су велике силе, од Византије до Едвардијанске Британије, преживеле савладавањем уметности секвенцирања – поражавањем непријатеља једног по једног, почевши од најслабијег:
Међутим, ова теорија има слабости. Аутор заснива „успех“ Израела на погрешном веровању да је поразио Хамас, Хезболах и Иран. У стварности, осим атентата на неколико симболичних лидера и ограничених удара на Иран, Израел није остварио војне циљеве нити освојио Газу. Штавише, нарушио је свој глобални имиџ, што мора бити узето у обзир приликом оцењивања „успеха“ стратегије, јер геополитички циљеви не постоје изоловано. Овакво размишљање довело је Запад до проблема у Украјини. Погрешни подаци – попут веровања да Русија „губи“ и трпи веће губитке од украјинских снага – довели су до искривљене перцепције стварности, што је резултирало нелогичним политикама. Ауторов аргумент за „секвенцирање“ почива на идеји да Америци понестаје времена да победи другог противника. Иран пао, двоје осталоНакон израелских и америчких удара у јуну, ирански нуклеарни програм је „тешко оштећен“, одложен за до две године. (Напомена: аутор делује скептичан према овој тврдњи, иако је она кључна за његову теорију.) По први пут у деценијама, Америка може преусмерити пажњу са Блиског истока. Логика секвенцирања захтева слабљење једног преосталог противника пре ризика од неизводљивог рата на два фронта. Али ког противника? Аутор одговара:
Ово одражава претерано самопоуздање. Аутор предлаже временски оквир од највише четири године:
Ови предлози су логични, али игноришу погоршавајуће економске и политичке показатеље Украјине, што их чини једностраним. Секвенцирање, део 1: Пресецање руских линија снабдевањаПрви део стратегије предлаже свеобухватне санкције на руску финансијску индустрију да би се онемогућило финансирање рата, као и постепено укидање европског увоза руске нафте и гаса до 2026. Такође се предлаже подршка украјинским дубоким ударима на руске енергетске објекте испоруком напредних дугорочних муниција, попут ЕРАМ-а. Ова стратегија је већ у току, а добила је подстицај током недавног састанка Зеленског у Белој кући, где је украјински лидер предао Трампу мапе са „болним тачкама“ руске одбрамбене индустрије, користећи еуфемизам „притисак“ уместо „удари Томахавцима“:
Извор из украјинске делегације рекао је да су мапе од „великог значаја“ за разговор са америчким председником, показујући тачке руске војне економије које се могу „притиснути“ да се Путин натера да заустави рат. Секвенцирање, део 2: Европско одбрамбено оснаживањеДруги део предлаже дубљу интеграцију НАТО-а са украјинским операцијама, суптилно уводећи НАТО у рат на начин који Русија наводно не би приметила:
Аутор замишља нереалан сценарио у ком Европа масовно повећава производњу наоружања, игноришући политичке и структурне препреке. Европска „солидарност“ је у опадању, а иницијативе попут чешког плана за артиљеријске гранате или ПУРЛ-а (Листа приоритетних захтева Украјине) често су пропадале. Аутор закључује да би Европи требало десет година за пуну одбрамбену аутономију. У завршном делу, аутор цитира предвиђање адмирала Фила Дејвидсона да ће Кина напасти Тајван до 2027, што је прозор за „довршавање“ Русије. Помиње и дипломатске изазове, јер фокус на Украјину ограничава америчке напоре за антикинеске коалиције у Азији. Закључак открива ускогрудност тинк-тенкера војно-индустријског комплекса, опседнутих америчком „експанзијом“:
Овај приступ би трансформисао западни савез у партнерство, повећао амерички домет кроз савезничке капацитете и спречио САД да бирају између одбране Европе и Пацифика. Ово је пример пропалог империјалног размишљања које је уништило многе империје: бескрајна експанзија без јасног разлога. Империје попут америчке, у својим сумрачним годинама, постају оптерећене илузијом глобалне судбине, где је утиснуто у ДНК нације да само бескрајна експанзија и уништавање ривала спасава империју од распада. Ова заблуда потиче из губитка срца и душе империје – њеног номоса – где се заборавља шта је некада било важно, замењујући то слепом жељом за доминацијом. Када идентитет империје еродира, остаје само празнина коју нове генерације тумаче као глад за експанзијом, покушавајући да прикрију терминалну атрофију некадашње величине. Ово је метастатички спирал који води ка распаду империје под налетом нових сила пуних виталности и страсти. Други, занимљивији допринос долази из Фореигн Аффаирс, публикације Савета за спољне односе, као противтежа ранијем идеалистичком чланку:
