Манипулација „пленумом“:
у Епархији Жичкој и „студентским“ организацијама
У православном предању речи нису празне ознаке: оне носе биће. Име означава суштину, а у канонској дисциплини Цркве свака институција је у имену и устројству своје. У том светлу, појава непостојећег „Пленума Епархије жичке“ није банална језичка грешка, већ свесна стратегија.
Као што студентске организације под именом пленума замењују легитимне академске институције протестним зборовима, тако и митрополит жички Јустин увођењем епархијског „пленума“ симболички разграђује устројство СПЦ. Психолошки, то је стратегија замене стварности симболичким моделом; теолошки, то је подривање саборности; национално, то је ударац српском идентитету заснованом на канонској Цркви.
У психолошкој равни, „пленум“ ствара илузију учешћа.
-Студентски пленум гради утисак да „сви одлучују“; у стварности, вођи формулишу предлоге, а маса их одобрава.
–Епархијски пленум исто тако делује као да је „глас народа Божјег“ узнет у одлучивање, али остаје нејасно ко су чланови, ко их је именовао и по ком критеријуму.
У оба случаја реч је о психолошком ефекту који задовољава потребу за колективном моћи, а прикрива концентрацију стварне власти. То је парадокс манипулације: обећана демократија производи скривени ауторитаризам.
Православна саборност није хаос масе, већ хармонија поретка.
У литургијској пракси верни народ заиста одговара „Амин“, али јасно под јерархијским руковођењем епископа и свештенства.
-Сабори и савети постоје по Уставу СПЦ; „пленум“ као непостојећи орган уводи у Цркву форму која није део апостолског предања.
Тиме се нарушава начело да „Бог није Бог нереда, него мира“ (1Кор 14,33). Увођење „пленума“ је у теолошкој равни акт анти-саборности: одбацивање поретка који извире из Јеванђеља и замена истог моделом политичке уличне организације.
Реч „пленум“ није невина. Има итекако битне конотације, које носи са собом:-
-комунистички пленуми – као апарат идеолошке контроле;
-студентски пленуми – као парола блокадерских покрета;
сада: епархијски пленум – као сигнал да се унутар Цркве успоставља паралелна власт.
Ова симболика делује медијски моћно јер повезује Цркву са секуларним кодовима побуне. Али баш у томе је проблем: духовна институција која себе идентификује са партијским и протестним структурама постаје плен политичких игара.
Манипулација у Епархији жичкој
Саопштење од 17. октобра 2025. показује класичне механизме манипулације:
-Лажна легитимност – позивање на члан 139 Устава СПЦ, али за нешто што тај члан уопште не предвиђа.
-Симболичка замена – уместо Епархијског савета појављује се „Скупштина Савета“ и „Пленум“.
-Прекорачење надлежности – самоуправни органи преузимају јерархијске функције (одлуке о молитвама у храмовима).
-Делегитимизација виших органа – нижи органи „разматрају рад“ Патријаршијског управног одбора.
Ово није једноставан лапсус, већ систематска пракса нарушавања канонског поретка.
Српски идентитет је вековима био утемељен у канонској и јерархијској Цркви. Сабори, Синод, Епархијски савети – све су то институције које изражавају саборност и одговорност пред историјом.–
–Када се уместо тих тела уводи „пленум“, у српску духовност улази туђа матрица – матрица комунистичког колектива или блокадерског протеста.-
-То је противно српству, јер одузима Цркви њену улогу чувара поретка и претвара је у простор за експерименте.
-Национални дух није хоризонтална маса, него саборно јединство око олтара. „Пленум“ је супротан и једном и другом.
У психолошкој динамици овде имамо класични-књишки механизам:
-Стварање кризе: митрополит говори о „нарушеном поретку“.
-Нуђење решења: уводи се ново тело – пленум.
-Узурпација ауторитета: парацрквена структура преузима улогу легитимне јерархије.
Ово је стратегија коју социјална психологија препознаје као „манипулацију преко кризе“: најпре се ствара осећај нереда, а затим се нуди контролисано, али лажно решење.
Православни одговор мора бити јасан:
–Саборност није хоризонтализам, него литургијска заједница под јерархијом.
–Идентитет Цркве не може се градити на симболима изван Предања.
-Свако увођење „пленума“ уместо сабора значи замену Духа Светога духом овога света.
Тиме се Црква претвара у арену, а не у тело Христово.
Манипулација појмом пленум у студентским покретима и у Епархији жичкој открива исти механизам: замена институционалног и духовног поретка привидним хоризонталним моделом. Психолошки, реч је о обмани која задовољава масу, али концентрише моћ у рукама вођа. Теолошки, реч је о подривању саборности која је суштина Православља. Национално, реч је о издаји српског идентитета.
Православна Црква није пленум, већ сабор.
Она није маса безличних гласова, него заједница личности сабраних у Христу. У томе је кључ отпора свакој манипулацији: остати веран канонском поретку, јер само у њему делује Дух Свети.
