Вучићофренија: Двоструки наратив о власти и немоћи
Феномен „вучићофреније“ је феномен српског медијског простора у коме се Вучић истовремено представља као свемоћни лидер, аутократски владар који контролише све аспекте друштва – од политике и економије до медија и правосуђа. С друге стране, исти ти медији или различити актери често га приказују као немоћног, смешног лика коме недостаје стварна снага да спроведе своје одлуке.
Овај двоструки наратив, који се мења готово у року од једног минута, ствара конфузију и поларизацију у јавности, постављајући питање: ко је заиста Вучић – диктатор или марионета?
„Диктатор који се у све меша“ је омиљена тема наших либерала и другосрбијанаца када говоре о Вучићу. У том опозиционо грађанско нво наративу Вучић је представљен као лидер са апсолутном влашћу. Медији који критикују његову власт често истичу да је он успоставио ауторитарни систем у коме контролише све полуге моћи. Од доминације над медијским простором, где се опозицији ускраћује простор, до наводног утицаја на судство и изборне процесе – ова слика приказује Вучића као некога ко је несавладив. Овај наратив подгревају и медији који су у власништву запада и који истрајно граде причу о Вучићу као некаквом диктатору, националисти и малте не фашисти. За леве и либералне критичаре, он је опасан диктатор чија моћ угрожава демократију и слободе грађана. Парадоксално али овакви напади само јачају позицију Вучића јер овде већина жели јаког лидера и јаку власт. Са друге стране реалистичнији приказ стања ствари о томе чиме је Вучић лимитиран у политици
Ова једнострана перцепција често се појачава у међународним извештајима, где се Србија описује као земља са „хибридним режимом“, делимично демократским, али са снажним ауторитарним елементима. Вучић се у овом контексту приказује као стратег који вешто балансира између Истока и Запада, учвршћујући своју позицију кроз дипломатске успехе, али и унутрашњу контролу.
Супротно томе, у другом делу наратива, Вучић је исмеван као немоћан лидер, фигура која је више предмет подсмеха него страхопоштовања. Ова слика често долази кроз сатиричне приказе у «независним медијима», на друштвеним мрежама или кроз коментаре аналитичара и грађана. Његови наступи, често емотивни или претерано драматизовани, постају мета спрдње, мемова и пародија. Од изјава о „тешком животу“ до честих телевизијских обраћања, Вучић се приказује као особа која жели да буде свеприсутна, али чија моћ заправо зависи од других – било да су то страни актери, домаћи тајкуни или чак унутарстраначке фракције.
Овај наратив често користе они који тврде да је Вучићева власт фасада, да је он заправо заробљеник система који је сам створио или да је марионета спољних сила. У овом контексту, његова неспособност да реши кључне проблеме – попут економске стагнације, корупције или емиграције младих – додатно подгрева слику немоћног лидера.
Зашто вучићофренија постоји?Овај феномен двоструког наратива није случајан. Он је последица дубоко подељеног друштва, медијске поларизације и стратешког позиционирања самог Вучића коме и самом одговара да га приказују јачим но што јесте.
С једне стране, његова свеприсутност у медијима и честа обраћања јавности стварају утисак ако не контроле над медијима а оно доминације. С друге стране, његова потреба да стално правда своје одлуке или се жали на спољне притиске може се протумачити као слабост.
Медији, било они провладини или опозициони, додатно појачавају ове крајности, стварајући карикатуралне слике које одговарају њиховим агендама. Друштвене мреже такође играју кључну улогу у ширењу ове медијске шизофреније или вучићофреније. Док једни корисници деле слике Вучића као јаког вође, други га приказују као предмет подсмеха, често уз мемове који исмевају његове изјаве или понашање.
Ова дихотомија одражава ширу поделу у српском друштву – између оних који га виде као спаситеља и оних који га доживљавају као претњу или некомпетентног лидера.
Овај привидно парадоксални наратив има дубоке последице. Прво, он збуњује јавност, чинећи да грађани тешко формирају јасну слику о стварној природи Вучићеве власти. Да ли је он заиста толико моћан или је само фигура коју воде други? Друго, вучићофренија подстиче апатију и цинизам, јер грађани, уморни од контрадикторних наратива, често одустају од ангажовања у политичком процесу. Коначно, она одвлачи пажњу од суштинских питања – националног интереса, еконочићофренија је симптом дубљих проблема у српском друштву: медијске манипулације, политичке поларизације и недостатка јасне идеолошке дебате. Док једни виде Вучића као опасног диктатора, други га исмевају као немоћног човека са којим збојају шале. Истина, као и увек, вероватно лежи негде између. Међутим, све док се фокус задржава на овим екстремним сликама, стварна анализа његове власти и утицаја на Србију остаје у сенци. Тако ова појава постаје не само медијски феномен, већ и одраз наше неспособности да се суочимо са комплексношћу политичке реалности. Гледамо ствари емоционално, незрело и црно – бело. Нема простора за логику и поштену и искрену слику стварности већ само «ми» и «они» ма који били први или други. До год је то тако Србија је блокирана на свим нивоима и нема будућност.
