Свети Прохор Пчињски, мироточиви чудотворац, није био само пустињак из XИ века. Он је за српски народ постао архетип духовног отшелника који свет оставља не из бекства, него из љубави. Његов живот је прва страница једне свете географије — пустиње као места где се човек сусреће са Богом.
Док свет данас трчи у „вештачке пустиње“ — екране, друштвене мреже, виртуелне реалности — Прохор је ушао у пустињу ради Истине. Ми одлазимо у пустињу да се изгубимо; он је отишао да се пронађе. Зато је његово житије више од историјске приповести: оно је живо Јеванђеље о победи духа над светом, о човеку који је одбио да буде роб и постао слободан у Христу.
ПРОХОРОВО НАСЛЕЂЕ: ПОСЛУШАЊЕ, СМЕРНОСТ, ПРОВИДНОСТ
Прохор није био ученик људске мудрости, него Духа Светога. Од детињства је осетио да се светлост не налази у слави, већ у молитви. Када су га родитељи желели оженити, он је одбио брачне окове света да би се сјединио са Небеским Жеником. У томе је кључ његове поуке Србима: не живи човек само да би продужио крв, него да би очувао веру.
Свети Прохор је показао шта значи послушање — не према људима, већ према Богу. Када му анђео рече: „Бежи у Козјак“, он не пита „зашто“, не мери услове, не преговара са промислом. У том послушању лежи тајна сваког монаштва, али и сваког спасења. Јер где нема послушања, тамо је гордост; где је гордост, тамо је пакао.
ПРОРОЧКИ СУСРЕТ СА ВЛАШЋУ -БЛАГОСЛОВ И ОПОМЕНА
Једна од најдубљих сцена житија јесте сусрет пустињака и ловца — Прохора и Диогена. У том тренутку историја се поклања пред светињом. Цар, човек власти и мача, пада пред ноге човека који нема ништа осим благослова.
Тиме Свети Прохор открива вечни закон: свет се мења не мачем него молитвом, не силом него крстом. И зато је његово пророчанство Диогену – да ће постати цар -било мање награда, а више искушење: да ли ће се сетити старца, односно Бога, када добије власт?
Ту поуку данас морамо разумети као опомену свима који држе било какву власт у народу: не заборави старе хаљине своје, не заборави молитву, не заборави пустињаке који те благословише. Свако српско царство пада онда када се одрекне пустиње и њених молитвеника.
МИРОТОЧИВИ СВЕТАЦ КАО СИМВОЛ СВЕТЛОСТИ У ТАМИ
Када су цар и народ покушали три пута да пренесу мошти Прохорове, а оне се сваки пут саме враћале у пећину, Бог је тиме открио велику тајну: светиња не трпи вољу људску, него само вољу Божју.
Мошти које мироточе јесу знак да је Божја благодат остала са народом који још није заборавио молитву. Тај мирис није само чудо природе, него печат небеског присуства у телу које је већ ушло у вечност.
За нас Србе данас то значи да је још могуће да миро потече и из нашег народа, ако се покајемо и смиримо. Али ако се будемо гордили, ако заборавимо крст и подвиг, миро ће се претворити у сузе, а светлост у таму.
Данас се Србија не мери по броју храмова, већ по броју покајаних. Свети Прохор нас учи да пустиња није само географија, већ унутрашње стање – када човек остаје сам пред Богом и пред својом савешћу.
–Као народ, морамо се вратити молитви, не као обичају, већ као дахом живота.
-Морамо научити да се одрекнемо комфора као што се Прохор одрекао света.
-Морамо се ослободити страха од самоће и пригрлити тишину у којој се чује глас Божји.
-Морамо, најзад, чувати светињу срца — јер без ње ни земља ни држава немају темељ.
Свети Прохор није био ни политичар ни беседник, али његов живот је најснажнија беседа: свет је варка, Христос је стварност.
Нека нас Преподобни Прохор Пчињски научи да је свака душа једна мала пећина у којој може засијати Христова светлост. Ако у ту пећину уђе молитва, све звери у човеку постају питоме. Ако уђе покајање, пустиња цвета.
Нека његово миро буде нама лек против духовне равнодушности, и нека његов живот буде пример да се Божја сила најјаче пројављује у слабима, у сиромашнима, у онима који су се одрекли свега ради једног — ради Христа.
И нека сваки Србин, кад крене путем живота, понесе у срцу Прохоров завет:
„Нека све што имам буде Богу посвећено, а све што изгубим – нека буде добитак за душу.“
Молитвама преподобног оца нашег Прохора Пчињског, нека Господ укрепи српски народ у вери, у смирењу и у љубави, да бисмо и ми били мироточиви сведоци Христа у свету који је жедан Бога. Амин.
