Пише: Душан Опачић Дан који су Хрвати веома вешто користили док им је требало, датум који су перфидно украли а потом најснажније бацили далеко како би остао невидљив и безначајан. Да је могуће, иза 26.јула би најрадије убацили 28.јул. Зашто је тај 27.јул 1941. погубан и данас за Републику Хрватску? Зато што се тог дана 1941.на подручју Лике подиже устанак против геноцида који је отпочела усташка нацистичка марионетска држава и Павелићев злочиначки режим. Овај догађај је недвосмислено устанак српског сељака против усташког нацизма због масовних покоља над православним Србима који су започеле усташке хорде на ширем подручју Лике, Кордуна и Босанске Крајине. Једном када су кренули, устаници су ослободили огромну територију у Хрватској и Босни за веома кратко време. Значи, то је био српски устанак, а не нека побуна комуниста, с обзиром да у времену тог догађаја КПЈ није имала значајну улогу ни снагу на том терену. Било их је, учествовали су у организацији устанка, међу њима је било и виђенијих Хрвата али сами без српског сељака не би урадили ништа. Тек након устанка у Србу, КПЈ је одиграла капиталну улогу тако што је зауставила српске устанике који су увелико кренули у освету и одмазду према хрватским цивилима. И хвала им на томе, што нису дозволили Србима да наставе да на терор одговарају осветом. Свакако се данас ови појединачни злочини у хрватској пропаганди користе како би се изједначили са геноцидом над Србима у Јадовну, Јасеновцу и бројним кланицама диљем НДХ. Штавише, хрватски ревизионисти овај устанак данас проглашавају за „четнички. иако српски сељак у тренутку устанка није имао свест ни о четницима ни о партизанима, већ је бранио голи живот. По завршетку рата и успостављању социјалистичке Југославије ствара се Социјалистичка Република Хрватска са два конститутивна народа – хрватским и српским док је 27.јул проглашен за Дан устанка „народа Хрватске против фашизма“. Дакле, већ је одмах на почетку замаскирана чињеница да су устанак дигли српски сељаци а не целокупан „народ Хрватске“. Већ 80-тих година прошлог века овај дан се у документима почиње појављивати као „дан устанка хрватског народа против фашизма“ и тако постављен прихвата се на међународном нивоу. После разбијања СФРЈ, 1991. године, овај празник је укинут, а уместо њега у Хрватској се 22. јуна прославља Дан „антифашистичке борбе“, у знак сећања на 22. јун 1941. године када је у околини Сиска формиран Сисачки партизански одред. Перфидно, изабран је одред који није одиграо никакву улогу у Народноослободилачкој борби свих народа, а то је учињено само због тога што су овај одред, који није учествовао ни у каквим значајнијим борбама, основан од стране Хрвата. А нама Србима шта данас преостаје? Остаје нам да се више дозовемо памети, и да најзад уврстимо у националну културу сећања на све датуме из наше тешке и славне историје, а поготово овај дан када је српски сељак оскудно наоружан устао против усташког ножа. Нека је вечна слава и хвала свим устаницима који су се на данашњи дан 1941.године, дигли на оружје против једног од највећих монструма у историји човечанства. Аутор текста је писац из Београда
