3. децембра 1869. у Новом Саду рођен је Слободан Јованвић

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Slobodan Jovanovic

3. децембра 1869. г., у Новом Саду, рођен је Слободан Јовановић. Био је правник, историчар, политичар и књижевник. Био је декан Правног факултета у Београду, ректор београдског Универзитета, председник Српске краљевске академије, потпредседник(1941-1942) и председник избегличке владе Краљевине Југославије у Лондону (1942-1943). Његов отац био је чувени публициста и политичар, један од вођа Уједињене омладине српске, Владимир Јовановић, који је, први међу Србима, својој деци дао имена Слободан и Правда.

Слободан Јовановић се школовао у Београду, Минхену, Цириху, Женеви и Паризу. Радио је при Министарству спољних послова Краљевине Србије, а од 1897. г. био је професор Правног факултета у Београду, где ће остати наредне четири деценије. У време Балканских и Првог светског рата, био је на челу Пресбироа при Врховној команди војске Краљевине Србије, са којом је прошао Албанску голготу и стигао на Крф.

Још раније, објавио је велики број научних дела, међу којима се издвајају „О суверености“, „Основи правне теорије о држави“, „Српско-бугарски рат“, „Енглески парламентаризам“, „Светозар Марковић“, „Макијавели“, „Вођи француске револуције“, „Уставно право Краљевине Србије“ и „Уставобранитељи“, а по окончању Великог рата, излазе и његова дела „Друга влада Милоша и Михаила“, „Уставно право Краљевине СХС“, „Влада Милана Обреновића“, „Влада Александра Обреновића“, „О Гледстону“, „Примери политичке социологије – Енглеска, Француска, Немачка 1815-1914“ и друге.

Од 1937. г. налазио се на челу Српског културног клуба, патриотске просрпске организације, која се залагала за правично решење „српског питања“, унутар Краљевине Југославије, с обзиром на нарастајуће апетите хрватске политичке елите, оличене у стварању Бановине Хрватске, 1939. г. Након војног пуча, 27. марта 1941. г., био је потпредседник у влади Душана Симовића, са којом је емигрирао у Лондон, где је, 19. јануара 1942. г., постао његов наследник на месту премијера.

Под снажним притиском британских политичара, а пре свега премијера Винстона Черчила, поднео је оставку на месту председника владе, 26. јуна 1943. г., примивши дужност потпредседника у новој влади, Милоша Трифуновића, а од 1944. г., након првог споразума Тито-Шубашић, којом је отпочето развлашћивање краља Петра II Карађорђевића, полако силази са јавне и политичке сцене.

На суђењу Драгољубу Дражи Михаиловићу и још 23-јици оптужених, лета 1946. у Београду, био је осуђен 20 година тешке робије, уз конфискацију имовине, губитак грађанских и политичких права, чиме је, у суштини, забрањено и издавање његових дела. Био је почасни председник Удружења српских писаца у изгнанству, од 1951. г., до своје смрти, 12. децембра 1958. г. Процес његове рехабилитације у отаџбини отпочео је 2007. г., поништењем судске пресуде из 1946. г., а његови посмртни остаци су, из Лондона, пренети у Београд, и похрањени у Алеји заслужних грађана, 10. децембра 2011. г.

Саша Адамовић

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Најновије

Запрати нас