На моjу несрећу, био сам очевидац покоља српског народа у селу Хомољац, недалеко од Коренице. То се догодило 14. марта 1945. године када се већ приближавао краj рата. Нашао сам се ту баш кад су се водиле тешке борбе са хрватским фашистима. Повукли смо се са положаjа у брда око Коренице, али смо се убрзо, након дан-два, поново вратили у ово село. Наишао сам са групом бораца на попаљене куће, али нигдjе ниjе било људи. У први мах смо помислили да се народ склонио негдjе у шуми, или према Мрсињу, или према Увалици и планини Кик. Али све се брзо разjаснило. Ту одмах краj кућа наишао сам поред jедне ограде и угледао стравичан призор. На jедном коцу – набиjено диjете. Хрватски зликовци су дjевоjчицу набили на колац и тако jе оставили. Набиjена на колац између ножица, и тако остављена смрзла се на студени и изгледала jе као каква лутка. Била jе потпуно гола. Само jоj jе између ножица цурила крв, па низ колац и тако црвени млаз крви се заледио. Једва сам скинуо то дjете са коца. Ко jе то од нас видио, ниjе могао а да се не следи или да не заплаче. Што jе то дjете зликовцима било криво? Проклето им и десето кољено! На списку жртава фашистичког терора налази се и име Милене Лалић, коjа jе рођена 1944. године. Ниjе имала ни годину дана а крвници jе бездушно набише на колац. Кроз мjесец дана Лика jе била ослобођена од фашиста. Могла jе Милена у миру да расте и да се игра са осталом дjецом да туда не прође хрватска неман. Кад смо видjели таj ужасан призор, схватили смо да се становницима овог српског села догодило велико зло. Обилазећи згаришта кућа, наишли смо на поjедине диjелове људског тиjела: печене ноге, руке и понека глава. Усташе су људе затвориле у куће и запалиле. Ако jе неко и покушао да побjегне, сустигли су га, убили и бацали натраг у ватру. Народ се гушио у ватри, понеко jе покушавао да се избауља из пламена, али су га усташе докраjчиле. Тако jе нечиjе тиjело остало до половине у згаришту, а друга половина jе била ван згаришта. Колико смо могли, разградили смо и рашчепркали ово згариште и пронашли угљенисана људска тиjела. Језив призор. Нико се ниjе спасио. Тако jе у ватри изгорjела читава породица Милоша Лалића. Поред Милоша, изгорjели су и његова жена, три сина: Мане, рођен 1932, Милан 1928, Стоjан 1934. и двиjе кћери: Мара, рођена 1932. и Милица 1938.године. У том безумног покољу Хрвати су побили и запалили 45 житеља овог малог српског села. Из кућа Лалића побиjено jе 37 душа, а из Пањковића шест. Побиjени су Раде Паравина и Пера Станић. Ниjе било никога из тога села да сахрани жртве. А како и да их сахране кад jе од њих остало само нешто испечених костиjу. Ипак су ти остаци некако сакупљени и закопани, у близини запаљеног села, да их не би гладни пси или курjаци разносили.
