На моју несрећу, био сам очевидац покоља српског народа у селу Хомољац, недалеко од Коренице. То се догодило 14. марта 1945. године када се већ приближавао крај рата. Нашао сам се ту баш кад су се водиле тешке борбе са хрватским фашистима. Повукли смо се са положаја у брда око Коренице, али смо се убрзо, након дан-два, поново вратили у ово село. Наишао сам са групом бораца на попаљене куће, али нигдје није било људи. У први мах смо помислили да се народ склонио негдје у шуми, или према Мрсињу, или према Увалици и планини Кик. Али све се брзо разјаснило. Ту одмах крај кућа наишао сам поред једне ограде и угледао стравичан призор. На једном коцу – набијено дијете. Хрватски зликовци су дјевојчицу набили на колац и тако је оставили. Набијена на колац између ножица, и тако остављена смрзла се на студени и изгледала је као каква лутка. Била је потпуно гола. Само јој је између ножица цурила крв, па низ колац и тако црвени млаз крви се заледио. Једва сам скинуо то дјете са коца. Ко је то од нас видио, није могао а да се не следи или да не заплаче. Што је то дјете зликовцима било криво? Проклето им и десето кољено! На списку жртава фашистичког терора налази се и име Милене Лалић, која је рођена 1944. године. Није имала ни годину дана а крвници је бездушно набише на колац. Кроз мјесец дана Лика је била ослобођена од фашиста. Могла је Милена у миру да расте и да се игра са осталом дјецом да туда не прође хрватска неман. Кад смо видјели тај ужасан призор, схватили смо да се становницима овог српског села догодило велико зло. Обилазећи згаришта кућа, наишли смо на поједине дијелове људског тијела: печене ноге, руке и понека глава. Усташе су људе затвориле у куће и запалиле. Ако је неко и покушао да побјегне, сустигли су га, убили и бацали натраг у ватру. Народ се гушио у ватри, понеко је покушавао да се избауља из пламена, али су га усташе докрајчиле. Тако је нечије тијело остало до половине у згаришту, а друга половина је била ван згаришта. Колико смо могли, разградили смо и рашчепркали ово згариште и пронашли угљенисана људска тијела. Језив призор. Нико се није спасио. Тако је у ватри изгорјела читава породица Милоша Лалића. Поред Милоша, изгорјели су и његова жена, три сина: Мане, рођен 1932, Милан 1928, Стојан 1934. и двије кћери: Мара, рођена 1932. и Милица 1938.године. У том безумног покољу Хрвати су побили и запалили 45 житеља овог малог српског села. Из кућа Лалића побијено је 37 душа, а из Пањковића шест. Побијени су Раде Паравина и Пера Станић. Није било никога из тога села да сахрани жртве. А како и да их сахране кад је од њих остало само нешто испечених костију. Ипак су ти остаци некако сакупљени и закопани, у близини запаљеног села, да их не би гладни пси или курјаци разносили.
