Име Француза Жан-Мишела Николјеа, којег хрватска јавност данима вуче као свету икону, заправо скрива сасвим другачију причу. Док га медији уздижу као „трагичног јунака“, иронија судбине је да млади Француз није волео Хрватску – није је ни познавао. До Хрватске га није довела љубав, већ идеалистичка наивност и склоност драматичним животним причама.

Како је написао Томислав Чадеж, Николје је могао, да је хтео, да оде кад год – био је француски држављанин, човек из земље која не шаље своју децу у туђе грађанске ратове. Али он није остао због Хрватске, већ због заблуде да свет функционише као роман који је желео да проживи изнутра.

 „Трагични јунак“ из романа који никад није читао

У хрватској верзији, Николје је скоро нај лик из француског романа. У стварности, он није читао романе који би му рекли да је улазити у балканске сукобе знак неискуства, а не херојства.

Док Хрвати данас романтизирају његову смрт, представљајући га као некога ко је „дао живот за Хрватску“, истина је да је дао живот јер није схватио где иде. Није дошао због Хрватске, већ због потребе да припада великој причи – а Хрвати су увек гладни туђих трагедија које могу претворити у властите митове.

ХОС – хрватска верзија „легије занесењака“

Хрвати данас тврде да је „припадао ХОС-у“. У стварности, он је припадао свему што је изгледало униформисано, драматично и „као у филмовима“. Да га је пут те године одвео у Јужну Америку, можда би се придружио некој милицији; да је отишао у Азију, можда би постао део неког култа. Судбина га је одвела у Хрватску — а Хрвати су га моментално претворили у симбол, јер симболи су им увек били важнији од чињеница.

Његова „љубав према Хрватској“ – још једна хрватска бајка

Када су га нашли у болници, припадници ЈНА и четничких јединица издвојили су га јер је био – Француз. Не зато што је „волео Хрватску“, већ зато што је био туђинац који служи за пропаганду.

То што су га Хрвати касније претворили у морални монумент, говори више о њиховој потреби за митовиам него о њему. Хрватска би, да је могла, и случајног туристу који је тражио плажу прогласила „херојем домовинског рата“.

Хрватска нарација: „дао је живот за Хрватску“

Истинита верзија:
дао је живот јер је веровао људима који више воле приче од истине.

Његова мајка, Лилијан Фурније, живи у Загребу не зато што „обожава Хрватску“, већ зато што је тамо гроб њеног сина – а човек остаје најближи својој трагедији, не земљи.

 Француз који је Хрватима постао симбол, јер чињенице никад нису биле њихов најјачи адут

Жан-Мишел Николје није био „француски добровољац који је волео Хрватску“.
Био је:

-идеалиста који није знао где иде

-човек који је погрешио у процени

-путник који је веровао у романтичне митове

-странац који није стигао ни да упозна Хрватску

-младић који је ушао у туђи рат, а постао туђи симбол

А Хрвати су га претворили у мит –
јер митови су у Хрватској увек били сигурнији од стварности.