Није ово први пут да се позива на (и пРозива) савест, одговорност, солидарност. Бесомучна кампања „против дуванског дима“ довела је до тога да у медијима више не можете видети пушаче, на цигаретама стоје ужасавајућа упозорења о ризику који предузимате, ако запалите, а зависници од никотина су некакав прокажени полусвет. Исто се догодило када је констатована „епидемија гојазности“. Сваки човек (посебице женски човек), уколико би се појавио у медијима са арбитрарно констатованим „вишком“, бивао би осуђен као „промотер нездравог стила живота“. Kаква врхунска бесмислица: не дакле, због тога што је јавно сатирао похерај или шампите – не, него зато што изгледа на одређени начин. Исто би било и са пушачима, кад би се у медијима уопште могли видети (јер би тако били „промотери нездравог начина живота); сада је довољно да се зна да неко конзумира дуван да би се сматрао за ништарију слабе воље.
То је насртај на човекову слободу, укључив ту и слободу да чини нешто по себе потенцијално штетно. Та слобода није упитна када се ради о, рецимо, сексуалним склоностима, операцијама измене тела и томе слично; ту се позива на мантру „човек је властан да са собом чини шта му је воља…АKО тиме не угрожава друге“. Тако се ова мантра морала проширити и на пушаче и гојазне особе, па се позивају на одговорност због „промовисања нездравог лифестyлеа“. Проблем тзв. „пасивног пушења“ лако је решив; са телевизијског екрана тешко да до ваших плућа може да допре дувански дим. За дискриминацију гојазних нема ни толико оправдања.
Сада се на одговорност и „свест“ позивамо због заразне болести којој не можемо знати тачне размере ни степен опасности (осим што је сасвим јасно да је медијска манипулација огромна, да су „мере“ конфузне, недоследне и често бесмислене и да се људска слобода угрожава у све вишем степену). Потпуно здрав човек принуђен је да се понаша као окужен, пристаје на угрожавање слободе кретања, рада, па и телесног интегритета (постоји ли могућност да одбијете терапију или респиратор?). Уколико о томе мислите трезвено и уложите разложну сумњу у оправданост оваквих поступака, свакако ће вас оптужити да сте теоретичар завере, глупак, незналица и – себичњак који нема осећај одговорности и солидарности – чак ни ако носите маску и потапате се у алкохол да се они око вас не би плашили; довољно је да на речима будете промотер „нездравог (у овом случају ваљда и неинтелигентног) стила живота“.
Успут нам је дата лепа коска око које ћемо се гложити, и могућност за постројавање на „правоверне“ и „јеретике“, уз радосну прилику за отрцавање, потказивање, кажњавање и изолацију неподобних (не због болести, већ због „дискутабилног lifestylea“).
Ако нас и угрожава „нездрав живот и непоштовање мера“, таква „одговорност“ и „брига за друге“ угрожава нас неупоредиво више.
Ива Радовић, 30.10.2020.
