Феномен емисије Утисак недеље, у нашем уобичајеном маниру, неправедно отписујемо као превазиђен и мртав.
То је емисија која је жива пуних тридесет година, што се тешко може рећи за било коју другу, на свим телевизијама. Утисак има непромењени формат све ове деценије, он је гломазан и превише се ослања на квалитет гостију, а не на избор и озбиљност генералних тема, што је уједно и највећи проблем. Времена су се мењала, Утисак претрпео све и свашта, више пута је укидан, премештан са канала на канал, а да се никада ни најмање није променио, што неки сматрају да је њен највећи квалитет. Посебно они који је стварају.
Систем вредности у коме су истрајност и непроменљивост на највишој цени, део је нашег културног модела у ком ће се особа најнормалније похвалити да никада не мења мишљење, без обзира колико да је то мишљење доказано погрешно или неуобичајено глупо. Ипак, та емисија још увек постоји и још увек је мерило нечега у некој, каквој-таквој, заједници. Kад презриво кажу – то је само круг двојке, и да је само то – а није, њега чини мањина која ипак зна да се наметне друштвеном дискурсу. Није мало. Није ни много, и то је суштински проблем.
Дуго нисам гледала ову емисију, или ми је било досадно, или напорно, то гордо гиздање невероватно небитних људи (у које убрајам и себе), што стварно мисле да је много важно то што наступају у Утиску, изазива ми нелагоду и непријатност. Има нечег тужног у гледању једних те истих гостију, годинама и годинама, а та им нико никад не каже, а поготово не они сами себи – аман више! Идеја да се неким ТВ програмом може обликовати стварност, та умна заглављеност у деведесетим, када је вода у коаксијалном каблу заиста могла да блокира слободни проток информација, сентиментално не сећа на мог покојног оца који је, кад је купио први видео рикордер, стално проверавао – је л сигурно могу да гледам први, а да снимам други програм? Може, тата. Може. Све може што платиш.
Данас сва опозициона активност свела на борбу приступ националној телевизији, и сав неуспех, баш као и деведесетих, приписује се томе што нису на РТС-у. Патерналистички поглед на “заосталу” Србију, која, као, ван Београда нема доток информација, а имамо дупло више мобилних прикључака него живих становника, такође је део непромењеног система мишљења коју реалност није ни окрзнула.
Зато постоји и даље ова емисија, исти формат програма из буквално прошлог века, и зато елита верује да је тај програм важан. Утисак је тако постао је означилац свеукупне крутости “интелектуалног” дискурса, једног трагичног инсистирања на истим политичким техникама, истим призивањем апстрактних револуција, истим узалудним покушајем да се поново “догоди народ”, ал сад да буде неки други, бољи, лепши, паметнији народ, а не онај њихов њихов народ, онај лош. То денунцира стање свести, биолошке године, спознајне мањкавости, па и духовне лењости, целе једне можда не превелике, али веома важне групације људи, коју називамо елитом.
И као што, за ове три деценије гледаоци Утиска недеље нису савладали вештину смањивања звука на телевизору приликом укључивања у програм, тако ни елите, поносне на то што се не мењају, ништа нису научиле. Та заглављеност у непроменљивим губитничким стратегијама, бес и љутња на све који не мисле као “ми”, презир, ароганција, понижавање, сарказам, глуви дијалог који се исцрпљује у подсмевању и цинизму, постао је трагичан.
И како ти укључени гледаоци упорно одбијају да “смање телевизор”, једнако упорно истрајава и вишедеценијска глува комуникација ауторке емисије са сопственом режијом, што још сликовитије говори о томе зашто никад нигде нисмо ни стигли. Ако у славној емисији, која претендује да буде важан политички чинилац, пуних тридесет година нису успели да, без проблема из режије јаве водитељки да ли има или нема укључења, је л имамо неког на вези, је л се чујемо, не чујемо вас, молим режију да ми појача и слично, како то, и на основу чега, исти људи имају амбицију да подуче, поуче, богами изгрде и понизе гласачке масе. Тридесет година, елитни политички садржај није нашао начин да савлада макар рудиментарни систем знакова – семафор, гест руком, напиши на папиру, увати се за уво, шапни, раздери се, баци се на под и умри, мислим, договори се буквално БИЛО ШТА, само да се једном споразумете. И ником да падне на памет да можда греше нешто.
Тако исто елити никако да сине да су можда у нешто погрешно мисле и раде, да су можда они ти који треба да се мењају, уместо што арогантно, надобудно, с презиром и гађењем чекају гласаче да се коначно попну на елитни ниво.
Blic
