ОД времена када је Мухамед Филиповић 1967. године, већ чувеном, флоскулом о "злу које је нанео Босни, више него војске које су је газиле", одапео прву стрелу мржње на Андрића, па до данашњих дана та канонада напада на нобеловца из бошњачко-муслиманског интелектуалног круга не престаје.
Но, овде је згодно навести да та реченица Мухамеда Филиповића, написана 1967. у есеју „Босански дух у књижевности, шта је то“, који је изашао у сарајевском часопису „Живот“, не односи се искључиво на Андрића, већ на већ формирану, модерну српску националну књижевност у Босни у последњих сто година, чији су предводници били: Пeтар Кочић, Светозар Ћоровић, Алекса Шантић… па све до младобосанаца Боривоја Јевтића и Иве Андрића, који је био њен најистакнутији представник.
Литарарну и националну идеју те генерације наставила је Група сарајевских књижевника, која је основана у Сарајеву 1928. и којој је Андрић са Јевтићем генерацијски припадао, а коју су још чинили Марко Марковић, Хамза Хумо… и који су први лансирали флоскулу да је Босна постала „тамни вилајет“, као последица вековног турског ропства. Иначе, та Филиповићева реченица изворно гласи: „Таква литература, национална, српска, већ оформљена у Босни у посљедњих 100 година је Босну више дијелила него многе војске које су преко ње марширале и у њој крв пролијевале“. А тадашња српска, морамо рећи некритичка и површна литерарно-политичка јавност, одмах је „превела“ њен смисао тако да се она односи искључиво и само на Андрића. Не! Односи се и на Андрића, али не само на њега. Ето, „Новости“ су у прилици да можда прве изнесу пуну истину о генези једне историјске реченице, толико пута цитиране и коментарисане у овдашњој јавности.
ВРЛО је занимљиво зашто је Филиповић ћутке прихватио такву ревизију те реченице.
Једноставно зато што је Андрићево име у њој изазвало огроман одјек у јавности: без издвојеног Андрића у себи, та би реченица била врло брзо заборављена. Али, од тада па до данашњих дана не престаје бошњачка вербална канонада на Андрића и његово „дјело, недјело“, као неки кажу. Ти напади на нобеловца имају једну једину тачку апсолутног неспоразума и разилажења по питању: је ли, колико је и због чега је Анрић толико крив нашим Бошњацима -муслиманима. А та тачка је ова: они су говор, карактер, психологију и поступке његових литерарних ликова превели и упорно преводе као његово мишљење, његову психологију, његов карактер, намере и став према Босни и њима у Босни. А тако се литература и њени аутори не могу тумачити. Литература има своје аутономне законе, право на уметничку слободу, што одваја и штити писца од онога шта раде, говоре и какви су његови јунаци. Сви велики писци света су у својим делима углавном описивали зло, муку и несрећу у животу људи, сликали најгоре људске особине… јер тај књижевни материјал је сам по себи драма, а она је неизбежна потка сваком добром а поготово великом литерарном делу. Зато о Андрићу зналци литературе говоре врло похвално, а замерају му врло обазриво. У БиХ су о Андрићу, например, крајње позитивно говорили и мислили уважени професори литературе Мидхат Бегић и Мидхат Шамић, као и велики писац Меша Селимовић… да само поменемо њих.
СИДРАН, ДОСТОЈЕВСКИ И АНДРИЋ
НАЈВИШЕ разумевања за Андрића у Босни показује у својим иступима Абдулах Сидран. Зато што је чисти писац и што литерарне речи осећа и „дамаром и кожом“. У више ТВ наступа је говорио да је „Андрић приказао Бошњаке тако како јесте“, (не говорећи одређено шта подразумева под тим „како јесте“), али, и „Достојевски је приказивао Русе свакако, најчешће као до зла бога порочне, алкохоличаре, као луђаке и убице“, вели Сидран, питајући се потом наглас: „Значи ли то да је он и мрзео Русе, да је мање Рус због тога, да су му Руси замјерили због тога. Не, нису. Напротив, дигли су га у највеће висине“. Потом је Сидран у свом стилу додао једну двосмислену дидаскалију: „На љествици десет најбољих књижевника-нобеловаца, Иво Андрић није на посљедњем мјесту“!
НЕКЕ најгрубље оцене о Андрићу, али уз наглашену разлику између њега као писца и њега као човека, изречене од стране босанских интелектуалаца, на неки начин се могу разумети, уколико су само лични утисак. Узмимо као пример само ове две. Др Нијаз Дураковић, политичар, у интервју часопису „Старт“ рекао је да је „Андрић велики писац, али као човек је велико политичко ђубре и смеће“. А млади историчар Нихад Крешевљковић је, у тексту за ревију „Вокс“ 1990. г. Андрића назвао „Маркиз де Сад наше књижевности“.
Када пажњиво анализирате ко и шта у Босни замера Андрићу, јасно се уочава да они који су из света литературе много обазривије износе замерке од оних који уопште нису или су само овлаш упућени у књижевно-теоријске законе и правила. Тако извесни писац Надан Филиповић, у фељтону о Андрићу, објављеном на порталу Avlija.me, одмах на почетку текста каже да је Андрић „велемајстор писане ријечи, велики човјек и неупитна величина“.
А одмах у сљедећим пасусима креће, како вели „цртом истине“, и открива откуд толика, његова нескривена мржња према босанским муслиманима и исламу“? Па каже: „Само неколико мјесеци након рата он објављује два романа: ‘Травничка хроника’ и ‘На Дрини ћуприја’, у којима правда четничке покоље муслимана у Источној Босни“. Као доказ, потом, наводи онај опис набијања живог човека на колац. У ствари, понавља оно што је први написао још 1961. године Шукрија Куртовић, у емигрантском часопису Адила Зулфикарпашића „Босански погледи“.
НАНДАН Филиповић потом анализира неке Андрићеве приповетке: „Мустафа Маџар“, „За логоровања“, „У мусарфихани“… истичући, у овој последњој, место у којој католички редовник фра Марко убеђује јањичара Осму да се покрсти, говорећи му да је боље да умре као човек а не као „неразумно живинче“. Он даље истиче да је Мустафа Маџар представљен као лудак и педофил, мула Јусуф, из приче „За логоровања“, као сексуални садиста и убица… и додаје да Андрић стално у својим делима показује склоност ка морбидним сценама силовања, мучења, убијања… и сви главни јунаци који то раде су босански муслимани или Турци. Психопатолошког типа међу православним и католицима нема.
Зашто, пита се Филиповић, и даје одговор: „Зато што је Андрићева порука: Ислам је зло. Можете мислити какво ће мишљење о босанским муслиманима имати Енглез, Француз, Немац кад прочита шта је Андрић о нама писао“.
У књизи „Босански муслимани у Андрићевом свијету“, др Мухсин Ризвић ће устврдити да је „Андрић лично био мизантроп, оптерећен еврохришћанском представом о оријенталном свијету…да је слабо познавао ислам…да је приказ патолошких и садистичких типова у Турака заправо његов властити аутопортрет, психолошко-морална интроверзија… тражио је оправдање за своје бјежање из католичке традиције…све је чинио да се додвори Србима и њиховој митоманско-епској представи о Турцима.
Вечерње новости
