Бошњаци тврде да се Андрић само Србима додворавао

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Ivo Andric
ОД времена када је Мухамед Филиповић 1967. године, већ чувеном, флоскулом о "злу које је нанео Босни, више него војске које су је газиле", одапео прву стрелу мржње на Андрића, па до данашњих дана та канонада напада на нобеловца из бошњачко-муслиманског интелектуалног круга не престаје.

 

Но, овде је згодно навести да та реченица Мухамеда Филиповића, написана 1967. у есеју „Босански дух у књижевности, шта је то“, који је изашао у сарајевском часопису „Живот“, не односи се искључиво на Андрића, већ на већ формирану, модерну српску националну књижевност у Босни у последњих сто година, чији су предводници били: Пeтар Кочић, Светозар Ћоровић, Алекса Шантић… па све до младобосанаца Боривоја Јевтића и Иве Андрића, који је био њен најистакнутији представник.

Литарарну и националну идеју те генерације наставила је Група сарајевских књижевника, која је основана у Сарајеву 1928. и којој је Андрић са Јевтићем генерацијски припадао, а коју су још чинили Марко Марковић, Хамза Хумо… и који су први лансирали флоскулу да је Босна постала „тамни вилајет“, као последица вековног турског ропства. Иначе, та Филиповићева реченица изворно гласи: „Таква литература, национална, српска, већ оформљена у Босни у посљедњих 100 година је Босну више дијелила него многе војске које су преко ње марширале и у њој крв пролијевале“. А тадашња српска, морамо рећи некритичка и површна литерарно-политичка јавност, одмах је „превела“ њен смисао тако да се она односи искључиво и само на Андрића. Не! Односи се и на Андрића, али не само на њега. Ето, „Новости“ су у прилици да можда прве изнесу пуну истину о генези једне историјске реченице, толико пута цитиране и коментарисане у овдашњој јавности.

ВРЛО је занимљиво зашто је Филиповић ћутке прихватио такву ревизију те реченице.

Једноставно зато што је Андрићево име у њој изазвало огроман одјек у јавности: без издвојеног Андрића у себи, та би реченица била врло брзо заборављена. Али, од тада па до данашњих дана не престаје бошњачка вербална канонада на Андрића и његово „дјело, недјело“, као неки кажу. Ти напади на нобеловца имају једну једину тачку апсолутног неспоразума и разилажења по питању: је ли, колико је и због чега је Анрић толико крив нашим Бошњацима -муслиманима. А та тачка је ова: они су говор, карактер, психологију и поступке његових литерарних ликова превели и упорно преводе као његово мишљење, његову психологију, његов карактер, намере и став према Босни и њима у Босни. А тако се литература и њени аутори не могу тумачити. Литература има своје аутономне законе, право на уметничку слободу, што одваја и штити писца од онога шта раде, говоре и какви су његови јунаци. Сви велики писци света су у својим делима углавном описивали зло, муку и несрећу у животу људи, сликали најгоре људске особине… јер тај књижевни материјал је сам по себи драма, а она је неизбежна потка сваком добром а поготово великом литерарном делу. Зато о Андрићу зналци литературе говоре врло похвално, а замерају му врло обазриво. У БиХ су о Андрићу, например, крајње позитивно говорили и мислили уважени професори литературе Мидхат Бегић и Мидхат Шамић, као и велики писац Меша Селимовић… да само поменемо њих.

СИДРАН, ДОСТОЈЕВСКИ И АНДРИЋ

НАЈВИШЕ разумевања за Андрића у Босни показује у својим иступима Абдулах Сидран. Зато што је чисти писац и што литерарне речи осећа и „дамаром и кожом“. У више ТВ наступа је говорио да је „Андрић приказао Бошњаке тако како јесте“, (не говорећи одређено шта подразумева под тим „како јесте“), али, и „Достојевски је приказивао Русе свакако, најчешће као до зла бога порочне, алкохоличаре, као луђаке и убице“, вели Сидран, питајући се потом наглас: „Значи ли то да је он и мрзео Русе, да је мање Рус због тога, да су му Руси замјерили због тога. Не, нису. Напротив, дигли су га у највеће висине“. Потом је Сидран у свом стилу додао једну двосмислену дидаскалију: „На љествици десет најбољих књижевника-нобеловаца, Иво Андрић није на посљедњем мјесту“!

НЕКЕ најгрубље оцене о Андрићу, али уз наглашену разлику између њега као писца и њега као човека, изречене од стране босанских интелектуалаца, на неки начин се могу разумети, уколико су само лични утисак. Узмимо као пример само ове две. Др Нијаз Дураковић, политичар, у интервју часопису „Старт“ рекао је да је „Андрић велики писац, али као човек је велико политичко ђубре и смеће“. А млади историчар Нихад Крешевљковић је, у тексту за ревију „Вокс“ 1990. г. Андрића назвао „Маркиз де Сад наше књижевности“.

Када пажњиво анализирате ко и шта у Босни замера Андрићу, јасно се уочава да они који су из света литературе много обазривије износе замерке од оних који уопште нису или су само овлаш упућени у књижевно-теоријске законе и правила. Тако извесни писац Надан Филиповић, у фељтону о Андрићу, објављеном на порталу Avlija.me, одмах на почетку текста каже да је Андрић „велемајстор писане ријечи, велики човјек и неупитна величина“.

А одмах у сљедећим пасусима креће, како вели „цртом истине“, и открива откуд толика, његова нескривена мржња према босанским муслиманима и исламу“? Па каже: „Само неколико мјесеци након рата он објављује два романа: ‘Травничка хроника’ и ‘На Дрини ћуприја’, у којима правда четничке покоље муслимана у Источној Босни“. Као доказ, потом, наводи онај опис набијања живог човека на колац. У ствари, понавља оно што је први написао још 1961. године Шукрија Куртовић, у емигрантском часопису Адила Зулфикарпашића „Босански погледи“.

НАНДАН Филиповић потом анализира неке Андрићеве приповетке: „Мустафа Маџар“, „За логоровања“, „У мусарфихани“… истичући, у овој последњој, место у којој католички редовник фра Марко убеђује јањичара Осму да се покрсти, говорећи му да је боље да умре као човек а не као „неразумно живинче“. Он даље истиче да је Мустафа Маџар представљен као лудак и педофил, мула Јусуф, из приче „За логоровања“, као сексуални садиста и убица… и додаје да Андрић стално у својим делима показује склоност ка морбидним сценама силовања, мучења, убијања… и сви главни јунаци који то раде су босански муслимани или Турци. Психопатолошког типа међу православним и католицима нема.

Зашто, пита се Филиповић, и даје одговор: „Зато што је Андрићева порука: Ислам је зло. Можете мислити какво ће мишљење о босанским муслиманима имати Енглез, Француз, Немац кад прочита шта је Андрић о нама писао“.

У књизи „Босански муслимани у Андрићевом свијету“, др Мухсин Ризвић ће устврдити да је „Андрић лично био мизантроп, оптерећен еврохришћанском представом о оријенталном свијету…да је слабо познавао ислам…да је приказ патолошких и садистичких типова у Турака заправо његов властити аутопортрет, психолошко-морална интроверзија… тражио је оправдање за своје бјежање из католичке традиције…све је чинио да се додвори Србима и њиховој митоманско-епској представи о Турцима.

Вечерње новости

 

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Share on facebook
Share on vk
Share on twitter
Share on email
Share on whatsapp
Најновије

Запрати нас