Када боркиње за женска права на неком протесту ускликну без љубави: „Моје тело – моја ствар“, то се у мејнстрим медијима тумачи као цивилизацијски чин, врхунац демократије и есенција борбе за људска права и слободе.
Премда је чином абортуса угашен и нечији живот (макар у то верује добар део човечанства), научна заједница је установила да „то“, заправо, и није живот. Иста заједница ће откриће бактерије на Марсу да поистовети са животом на Црвеној планети. Разуме се – дете у утроби мајке, у првим недељама трудноће, не представља живот, па чак ни симбол живота, али траг бактерије у некој универзумојебини, на коју људска нога, по свему судећи, неће крочити у догледно време – то несумњиво јесте.
С друге стране, када неки човек, из било ког разлога, не жели да се вакцинише против „невидљивог непријатеља“ и када покуша да употреби исту фразу, односно каже да је његово тело истовремено и његова ствар, главнотоковски медији етикетираће га као затуцаног, неодговорног, али и опасног, па га је, као таквог, потребно изопштити из друштва уз малу помоћ ковид-пропусница – остракизма нашег доба. Упркос законима, упркос Уставу, упркос здравом разуму, а поготово упркос фамозним људским правима, на које данашњи човек сме да се позове само ако се то уклапа у стандарде свете краве нашег доба, политичке коректности.
Дабоме, неко ће сада рећи да абортус никога не угрожава (осим недужног бића у мајчином телу, као и оца који се ништа не пита, али хајде да не ситничаримо), али да зато невакцинисана особа итекако може да угрози људе око себе. Нека буде да је тако, али поставља се питање шта ћемо онда да радимо с вакцинисанима.
Чињеница око које су, за дивно чудо, сви сагласни, јесте да и вакцинисани преносе К-19, уз све његове модификације, сојеве, пикове и кључне наредне две недеље. Зашто онда и њима не ограничити кретање, с обзиром да шире вирус у најмањој мери једнако као и они невакцинисани (неки чак кажу и више од њих)?
Одговор лежи у болној чињеници да сврха ковид-пропусница, нажалост, и није у смањењу било какве заразе, него у специфичном психолошком притиску који држава врши на све оне који још увек одбијају вакцинацију.
Другим речима, то значи да је неко спреман (читај – држава/власт/режим), да на извесно време жртвује одређени број људи, који ће се неминовно разболети, услед тога што се вирус у сваком случају шири – само да би спровео ничим потврђену суреалну агенду, која каже да је апсолутно једини начин да се из ове кризе изађе, тај да се што већи број људи подвргне вакцинацији, а све у стилу „ко преживи – причаће“, премда нема сумње да ће баш тај неко бити и тај који ће „некако“ преживети.
Истовремено, власт нас већ скоро две године с малих екрана даноноћно засипа хорор извештајима из ковид-болница. У њима несебични лекари спадају с ногу искључиво „благодарећи“ невакцинисанима, мртви се, попут шницли у месари, масовно пакују у црне кесе за замрзивач, док изнад кревета пацијената камерман неке телевизије с националном фреквенцијом драматично зумира најзначајнији податак:
НЕВАКЦИНИСАН.
НЕВАКЦИНИСАН.
Што је најгоре од свега, све се те гадости чине пред очима већ ионако намучених болесника, који нису у прилици нити стању да кажу било шта. Етички, нема шта.
На крају крајева, ми знамо да је актуелно ковид-лудило фарса, они знају да је актуелно ковид-лудило фарса, сви знамо да је актуелно ковид-лудило фарса, али чини се, за сада, како нема начина да се овом лудилу ефикасно и ефектно стане на пут.
Па ипак, решење постоји и налази се у ИНТЕГРИТЕТУ.
За оне који су заборавили шта је то интегритет – то је оно када имаш свега седамнаест година, име ти је Круна, и пред милионским аудиторијумом, попут дечака из Андерсенове приче – оног малише који је рекао да је цар го – кажеш: „Људи, у тој канцеларији уопште нема врата!“
Дакле, решења увек има и ниједна ситуација није безизлазна, али остаје она вечна диогеновска или, пак, ако неко више воли, а суштински иста, конузиновска дилема – Има ли овде човека?
Драгана Миљанић, фејсбук
