Да се одмах разумемо. Свако ко прети Марку Видојковићу смрћу мора одмах да заврши у затвору, док писцу не сме да фали длака ни с главе, ни с браде. У ћелији онда такав идиот може да псује кога год хоће, осим затворских чувара.
Није никакав проблем то што је четрдесетшестогодишњи писац сочно опсовао председника Србије и његову мајку. Да је то учинио у свом стану, у унутрашњем дијалогу с телевизором, интернетом и новинама – одакле, узгред, Вучић не избија – то такође не би представљало никакав скандал. Нешто слично чини половина грађанства, упиње се да докаже докторка права Весна Ракић Водинелић. Како ли их је само пребројала? Свеједно, њено је право да спроводи такве врсте пописа. Тек, прогласила је Марка за јавни глас дела грађанства који псује председника.
Дакле, резимира професорка, Марко је псовачки мегафон Вучићевих опонената, што се писцу очигледно допало, па је за Н1 појаснио да је у снимање подкаста који је објављен на порталу „Нова С” ушао ван строја. Што ће рећи, био је растројен.
Шта га је толико узнемирило? Објаснио је. Био је то предлог Закона о полицији, који је, иначе, Вучић повукао. Међутим, оно што га је дотукло, мада Вучић није примећен да се мота около с палицом за бејзбол, јесте то да је председник и шеф напредњака рекао како му РТС све више личи на Н1. Зашто је, дакле, Марко од Закона о полицији стигао до председникове мајке? Додуше, јесте правник Вучић извукао поприлично чудну једначину о јавном сервису и луксембуршкој телевизији, али Видојковић је могао да се задржи у тим оквирима, да је исмева, да поентира духовитошћу и прода добру фору.
Уместо да искористи прилику, а Вучић се сам наместио, Марко је изабрао да буде простак у јавном простору. Сада се вади да сви живимо у јавном простору који личи на затвор. Зашто је пристао да борави у њему и постане кловн?
Могао је Марко да опсује Вучића и у кафани, институцији у којој се псовање власти у Срба подразумева, нарочито ако се та сочна активност добро залије. Могао је да оде на стадион и да се прикључи хору. У друштву је псовање најслађе, зар не?
Али, зашто је поменути опозициони портал објавио такав простаклук? Ваљда имају уреднике који би се избацивањем вербалног псовачког деликта придржавали новинарског и етичког кодекса. О пристојности је сувишно говорити. Ствари су постале јасније када је лидер ДС-а Зоран Лутовац твитнуо да је Марко остао недоречен. Ваљда је требало да опсује све Вучиће по списку уместо што се задржао на мајци, па се потом у одбрану Видојковићевог кочијашког ангажмана укључила читава антивучићевска машинерија, што је оголило суштину: Видојковић је мање битан, али је искоришћен као део политичке тактике дела опозиције која се показује као суицидна.
Напредњачким пропагандистима је таква одбрана неодбрањивог била исто што и давање муниције на поклон да рафално испале своја саопштења, чак и отворено писмо премијерке лично у којем се згражавала над квазиелитистичком склоношћу терања у мајку мајчину.
Заиста, шта се то дешава с бојкот опозицијом и одакле им такав ентузијазам ка самоуништењу? Извређали су Меркелову после посете Београду и сусрета с Вучићем, нагрдили су европарламентарце које су сами позвали да посредују у дијалогу о фер изборним условима, у чему се нарочито истицао Драган Ђилас, да ће Европљани то свакако запамтити када буде требало. Односно, када буду били избори. Толико аутоголова није давао ни славни Звездин халф Иван Јуришић, што наводи на моју тезу да је Александар Вучић заправо много више лидер опозиције, него сопствене, Српске напредне странке. Што ће рећи, много више је почистио у туђем, него у свом дворишту.
Да је другачије, атмосфера у друштву била би далеко релаксиранија, а екстремни иступи попут Видојковићеве псовке или насловница провладиних таблоида били би тамо где заслужују – на маргинама главног тока, односно мејнстрима. За атмосферу у друштву је увек одговорна власт, нарочито ако је толико надмоћна над опозиционом нејачи, а шеф државе је по Уставу дужан да симболизује јединство свих грађана. Када би то заиста и чинио, парламент не би трештао од увреда опозицији и интелектуалцима. Сетимо се само тешких речи посланика Марка Атлагића на рачун Секе Саблић и јуноша потеклих из Академије за младе СНС-а који у сваки амандман убаце и „лопова Драгана Ђиласа”.
Тако смо добили наше и њихове псоваче. Једни су слатки и тако кул, други гутају сендвиче у једном залогају јер су протезе заборавили код куће. На примедбу једних да противници немају доследну политику добиће одговор да им се жена бави најстаријим занатом на свету.
Како живимо у доба експанзије друштвених мрежа, сада је сваки власник налога постао медиј сам по себи, а као информатички диносаурус, примећујем како појединци отварају и своје телевизије. Довољна је соба, може и подрум, микрофон и мобилни с добром камером, тако да ничу хиљаде парателевизија с националном фреквенцијом. Наиме, свима су доступни и немају никакву одговорности за изговорену јавну реч.
У таквој свенародној виртуелној какофонији нема никаквих правила игре, па се јавни простор претворио у октагон с егзибиционистима жељних славе, утицаја и моћи. Политичка рингла је прегрејана, а предизборна кампања званично није почела. Шта нас тек чека кад трка почне?
Зар нам следи кампања после које неће бити заробљеника јер су моћна владајућа структура, с неколико фракција унутар себе, и распарчана опозиција, која се и даље уситњава, одлучиле да уместо смиривања страсти и подстицања културе дијалога изабрали да – опште с грађанима! Неће ваљда да иду од врата до врата, све по списку?
Знам да је политика други најстарији занат на свету, али не треба бити препаметан па видети да су све границе толеранције пређене. Зато се уљудите, сви по списку!
Политика
