>>Све што нам заиста треба налази се унутар нас самих. Тамо спава наша смрт. Попричајте с њом.<<
(…) Зато, након тридесет година идеолошких борби, могу свима да предложим одвајање од национал-бољшевичке сцене и непосредан прелазак на сâму Четврту политичку теорију, уз одбацивање било каквог социјализма или национализма и јасну подршку антимодерном гледишту на политичку организацију. Толико је тешко ујединити декадентне левичаре и десничаре да би било лакше кренути од почетка и изградити Четврту политичку теорију као потпуно независну и отворено антимодерну идеологију. Али истовремено не би требало да изгубимо из вида растући понор између либерализма 1.0 и либерализма 2.0. Чини се да унутрашње чистке унутар модернизма и постмодернизма воде ка бруталном кажњавању и потпуној екскомуникацији нових врста политичких бића – овога пута, жртве ће бити сâми либерали, они који се не препознају у Бајден-Сорошевој стратегији Великог ресетовања, они који одбијају да уживају у ишчезавању старог доброг човечанства, старих добрих појединаца, старе добре слободе или тржишне економије.
У либерализму 2.0 неће бити места ни за шта од свега овога. Он иде ка постљудском, а свако ко то буде доводио у питање, биће добродошао у клуб непријатеља отвореног друштва. У овоме смо већ деценијама, и осећамо се мање или више пријатно. Па, добро дошли у пакао, новопридошлице! Сваки Трампов присталица или обични републиканац се сада сматра потенцијално опасном персоном, исто онако како се ми већ дуго осећамо.
Ово је важно. Када инсистирамо на превазилажењу национал-бољшевичког става, не мислимо да будемо прихватљивији за либерале. Не, ми једино разјашњавамо сопствени став, како бисмо га учинили доследнијим и у складу са дубоким антимодерним принципима. Међутим, у садашњем прелазу са либерализма 1.0 на либерализам 2.0, ово би случајно могло имати неке практичне конотације.
Либерали 1.0 треба да узму у обзир чињеницу да Четврта политичка теорија као свог главног идеолошког непријатеља препознаје ону стварност која данас оличава све оно што либерали мрзе и због чега пате. Трампизам и уопште људски индивидуалистички либерализам сада су на удару. У очима сорошоида и бајденоида, они су скоро исто што и национал-бољшевици и остали. Не праве разлику. Последња реченица им је – бити непријатељ отвореног друштва. То се не може променити. Зато је крајње време да се узме у обзир чињеница да либерали 1.0 више нису поштовани грађани капиталистичког status quo. Либерале 1.0 сада шаљу у егзил, у политички гето – шаљу их код нас.
То што Четврта политичка теорија позива на поновно преиспитивање читавог тока Модерне не подразумева нужно спријатељивање са комунистима и националистима у том гету. Јер, овде се не ради о национал-бољшевизму. У Четвртој политичкој теорији се ради о коначној борби за људскост и против либерализма 2.0 – управо о ономе о чему мислите да се ради. Од сâмог почетка радило се о врсти компромиса како би се „национализам“ укључио у побуну против савременог света. Евола је добро објаснио разлоге и ограничења свега тога. Није био ништа мањи – а можда ни далеко већи – компромис укључити и антилибералну левицу, тј. социјалисте и комунисте, ако су искрено контрахегемонистички усмерени.
Сада можемо да направимо још један корак: да нам придруже и либерали 1.0. Да би они ово извели, не морају да постану нелиберали, фило-комунисти или загрижени националисти. Ништа слично томе. Сви могу да се држе својих старих предрасуда, колико год им је воља. Четврта политичка теорија представља јединствену позицију где је права слобода добродошла. Слобода да се бори за социјалну правду, слобода да се буде родољуб, слобода да се брани држава, црква, народ, породица, слобода да се остане човек и слобода да се постане и нешто друго. Слобода више није на њиховој страни. Либерализам 2.0 је непријатељ слободе. Па, хајде да не изгубимо ту вредност. То је највећа вредност, јер је суштина људске душе и људског срца. Слобода нам отвара пут ка Богу, ка светом, ка љубави.
Ако слобода мора да буде и политичка, нека то постане наш главни слоган.
– Александар Дугин
Приредио: Саша Кнежевић
