Ескалација у Израелу могла би да изазове ланчану реакцију. Палестинци у таквом рату немају шансе, јер не могу да униште Израел нити да му нанесу значајан војни пораз, али ни Израел нема за шта да се бори. Палестина је технички израелска територија коју не контролише и не може ни под којим условима. Подједнако је немогуће физички уништити све Палестинце.
Да смо у другачијој међународној ситуацији, Палестинци би могли да рачунају на саосећање међународне левице, али САД предводе неоконзервативци и глобалисти. Њима сигурно није стало до Палестинаца, мада ни њима није превише блиска израелска националистичка политика. Али ланчана реакција – а посебно понашање исламских држава (пре свега Ирана, Турске, Саудијске Арабије, других заливских држава и Египта) – може бити логичан наставак. Или су барем ово можда имали на уму Хамасови стратези када су одлучили да започну сукоб.
Мултиполаризам јача, интензитет западне хегемоније у колективном не-западу слаби. Савезници Запада у исламском свету – посебно Турска и Саудијци – не следе аутоматски сваки налог из Вашингтона. Ово је ситуација у којој ће исламски пол, који је недавно провокативно приступио БРИКС-у, бити стављен на искушење. Наравно, сукоб би се могао проширити и на друге територије. Не може се искључити умешаност Ирана и Хезболаха, што значи потенцијално преношење непријатељстава на територије Либана и Сирије. У самом Израелу има довољно Палестинаца који жестоко мрзе Јевреје.
Све ово може имати непредвидиве последице. По мом мишљењу, САД и глобалисти ће сада покушати све да угасе, јер од даље ескалације не могу ништа добро да постигну. Још нешто: аналогије између сепаратизма, иредентизма итд. у различитим деловима света више не важе. Запад признаје и територијално јединство и право народа на отцепљење када им то користи, а не признаје их када им то није од користи. Нема правила. У ствари, требало би да третирамо ствар на исти начин (и заиста ми то чинимо) . Оно што је повољно за нас је исправно.
У израелско-палестинском сукобу Русији је тешко – бар за сада – да изабере једну страну. У свакој конфигурацији постоје предности и мане. Везе са Палестинцима су древне и, наравно, жртве, али и десни бок Израела покушава да води неутрално пријатељску политику према Русији и на тај начин одступа од дивље и недвосмислене русофобије колективног Запада. Много ће сада зависити од тога како ће се догађаји одвијати у будућности. Да, и наравно, не смемо изгубити из вида есхатолошку димензију догађаја. Палестинци су своју операцију назвали ‘Олуја Ал-Акса’, односно напетост око Јерусалима и месијански (за Израел) хоризонт изградње Трећег храма на Брду храма (немогуће без рушења џамије Ал-Акса, важног муслиманског светилишта ) поново расте.
Палестинци покушавају да распламсају есхатолошки сензибилитет муслимана – како шиита, који су све осетљивији на ово питање, тако и сунита (уосталом, нису им страни разлози за смак света и коначну битку). Израел и ционизам су Деџал за муслимане. Колико је то озбиљно, видећемо ускоро, али је у сваком случају јасно да они који игноришу есхатологију неће разумети ништа о великој модерној политици. И то не само на Блиском истоку, мада је тамо очигледније.
