Неко време већ желим коју о овоме …
Последњи пут кад сам био у Србији, у сред лета, 800 степени, ишао сам редовно ујутру по бакалук, ко што бог заповеда кад српска породица има неког у белом свету па овај дође кући у посету. Елем, пред супермаркетом увек би затекао неколико баш оваквих бака које би рашириле оно мало својих баштенских производа, по неки парадајз, кантице еурокрема с купинама, букети пољског цвећа, мало паприке, понекад и неко миље.
И једно јутро приједу ми се купине. Мислим пријеле ми се јер у Француској коштају 100 дуката. Питам баку пошто су, каже 120рсд. Ја мислио 100гр толко кошта, јер овде се продају у корпицама по 100гр и то зна да буде и по 7 евра. Мислим се у себи, јбт, није ни један евро (пошто ми је, наравно, евро оријентир). Колко реко имате у тој кантици (од неке масти ил еурокрема, тако нешто). Каже бака, нисам синко мерила, али има барем 400 грама ал сигурно и више. Ок реко, дајте. И вадим 600рсд, реко таман за пола килограма. Каже она, си то хтео још нешто синко, не реко, купине само.
Јој, 120рсд за целу кантицу. Значи плакало ми се. Кад сам сконтао, да не буде њој непријатно, стоје поред у некој кофи букетићи сунцокрета. Ја као заинтересован сам за сунцокрете. Дајте реко све те букете, треба ми као један већи па ћу ја да их спојим. Онда ту поред нека бака исто, са својим парадајзом, почиње већ врућина, видим спаруштиће јој се све то. Узмем покупујем и парадајз. Народ улази и излази из радње, има и у радњи поврћа и воћа, ал ето први ми је пут пало на памет што свет не узима код њих већ у радњи, ко зна одакле су то довукле и кад су дошле и кад помислиш на тај њихов рад у тим годинама.
Да скратим причу, сваки сам дан куповао код њих шта су имале од воћа и поврћа, а цвеће сам куповао сваки дан, мајка је стално гунђала „аман, не довлачи ми то жбуње више у кућу, навуко си ми мраве у кухињу“. Реко, слободно их и баци ил дај ил шта год оћеш, ја ћу их куповати. После их она делила свим комшиницама итд ….
Хоћу да кажем, знате ли колико је важно, више него важно, ЖИВОТНО важно, куповати код наших сељака!! Да је тим људима који црнче по свим могућим и немогућим временским условима и који се дижу пре зоре, тих пар стотина динара можда оно што их спашава беде, или помажу унука на школовању итд.
Није ово само економски патриотизам, о коме сам овде у Француској стекао пуну свест (овде по супермаркетима док пазариш врло често рекламирају француске производе и колико су и у ком рејону и обавезно нагласе „будимо солидарни са француским пољопривредницима, помозимо француску пољопривреду“ а ја сваки пут помислим какве би колумне писали Биља Србљановић и онај кржљави Кишјухас, да то исто раде и у Србији). И заиста, виђам људе да купују скупље и јагоде и диње и лимун и шта год хоћеш, само јер су француски (Тунис, Шпанија итд извозе све то за мање паре). А у парфимерији не једном ми се десило да чујем да питају јел неко средство против бора ил слично, француско. Има ту, наравно, и поверења у француски, како они кажу savoir faire (квалитет) али сигурно да има и родољубља и поноса на то што су ипак они прва парфемска сила света. А како ћеш то постати ако не купујеш своје. Овде нема да се купе немачки парфеми (сем на аеродромима).
Кад видите ове баке, пазарите макар букет цвећа и поклоните неком. Нас само солидарност може не да спаси, већ врати нама самима.
Аутор: Александар Ламброс
Извор: Фејсбук
