Александар Манда Мандић: Богдан и трагедија Билогоре

Беше то пре двадесетак година. Сећао сам се кроз измаглицу сцене када из свеже хумке вире стопала са розе чарапама. Нешто ми би, па скоро одлучих да истражим који је то филм и убрзо сазнах да је реч о филму ,,Убиство с предумишљајем“ из 1995. године. Само могу рећи да је филм тежак, али морам у жижу да ставим маестралну улогу покојног Небојше Глоговца који је играо Богдана Билогорца, рањеног војника из Грубишног Поља подно Билогоре.

Богдан Билогорац је војник из Грубишног Поља подно Билогоре који је 1992. године рањен у околини Теочака на Мајевици (необично је да је сценариста навео ово место рањавања будући да војници из Западне Славоније, бар по мојим сазнањима, нису одлазили на Мајевицу, на једно потпуно други крај и друго ратиште. Напоменуо бих и то да у филму се стално погрешно наводи име Богдановог родног места Грубишино Поље, уместо Грубишно Поље). Он ради свог опоравка долази у Београд. Упознаје девојку Јелену Панић (чији лик тумачи Бранка Катић). Убрзо се између њих рађа љубав.

Оно што је занимљиво код овог љубавног пара јесте то да су они потпуно другачијих погледа на живот. Може се рећи да је дошло до судара два света. Са једне стране реч је о престоном Београду, велеграду у којем продиру разне идеје и мишљења и који је уљуљкан причама о космополитизму, пацифизму, либерализму итд. Са друге стране, реч је о рубном српском крају Билогори који представља немирну границу која је давно постављена, која је постављена 1054. године, али која се стално помера ка истоку са тенденцијом да се она на крају укине у корист онога који је стално помера. Управо та два света оличавају ликови Јелене и Богдана и управо главни судар долази око поимања порекла и идентитета.

Јелена је изданак грађанске породице са Сењака. Она пише књигу о њеној баки Јелени (чији лик тумачи Ана Софреновић), слободнија је у односу према родитељима (мајку која је отишла на Нови Зеланд, али која јој шаље новац зове гадуром), равнодушна је према идеји Српства и према српском идентитету, али и према пореклу (сцена када је Богдан пита да ли би волела да је Јованова или Крсманова на шта му она одговара да јој је свеједно). Такође, мало је пргава и делује као да нема обзира у опхођењу према другима. Богданове речи да Јелена ,,има златно срце, али поган језик“ управо говоре о томе.

Богдан пак долази из рубног српског краја који је вековима страдавао на тој граници. Отуда његови конзервативнији погледи у односу на породицу. Суздржанији је у односу на Јелену и има више обзира у опхођењу према другима. Он не само да није равнодушан према родном крају, Српству и националном идентитету, него се непријатно изненади када му Јелена, критикујући га због жеље да се врати на фронт, опсује Српство и кнеза Лазара. На тако напаћеним просторима као што је Билогора, људима су Српство, кнез Лазар, Косовски бој и Свети Сава, значили све. Вековима се насртало на њихов идентитет. Еклезија милитанс је потезала свакаква средства (а то је укључивало и немилосрдно сатирање у Другом светском рату) не би ли тај идентитет поништила. Не приписују џабе тој цркви својство млина који немилосрдно меље. Занимљива је још једна епизода, а која добро приказује судар светова. У једној од заједничких шетњи Јелена примећује групу људи која за њен укус нису обучени лепо. Она у том моменту говори Богдану да су то његови, а он јој узвраћа да то нису његови него да су то све наши, Срби.

Као што рекох, између њих двоје се родила љубав. Богдан је сам рекао да никога није волео као њу, да тако није волео ни своје родитеље. Ипак, Богдана од кад је дошао у Београд све време прати сета за родним крајем и следственом жељом да се врати на прву линију. Јелена га све време одвраћа од тог наума. Испрва њене критике су долазиле из њеног другачијег погледа на тадашња збивања, али после је то долазило због страха. Бојала се да ће га изгубити, да ће погинути. Ту долазимо до сцене која је приказана на овој фотографији. То је моменат када Јелена сазнаје да се Богдан пријавио да иде на фронт. Уплакана она му говори да је то све срање, а он јој такође уплакан одговара да он то зна и да он то зна боље од ње (наилазио сам на доста сведочанстава и случајева где су људи који рата нису видели, нити који су имали неки емоционални однос према рату и његовим учесницима, објашњавали ратницима и ветеранима шта је рат и како је то ужасна ствар. На неки начин се кроз филм протеже тај моменат па чак и неки потцењивачки однос према Богдану од стране Београђана сматрајући га будалом јер је ратник. Јелена пак наведене речи говори из страха и љубави).

Стога, зашто је Богдан отишао на ратиште упркос томе што је рекао да никога није волео као Јелену? Која је то сила вукла Богдана од Јелене, а која га је на крају одвела у смрт? Мислим да постоје два разлога. Први је управо чежња за родним крајем. Он тугује зато што је родитељска кућа остала Хрватима. То га и вуче на прву линију, да се победи у рату, а што уједно значи и повратак родитељској кући и Билогори без које не може да живи. У њему се као изданку тог дела нашег народа наталожило сво вековно искуство његових предака који су стално били у борбеном гарду, који су уз огромне жртве и патње бранили тај свој родни крај, то Грубишно Поље и ту Билогору. Једноставно, вукао га је зов предака и зов напаћеног родног краја ког није могао заборавити. Чини се да се управо у Богдановим очима види та туга и сета не само због тога што се издешавало у његовим данима, него због свега онога што се десило од кад су његови преци дошли на ту земљу. Уосталом, њему је презиме Билогорац тако да претпостављам да је сценариста управо кроз такво презиме хтео да истакне Богданову везаност и приврженост родном крају. Други разлог су његова браћа по оружју. То је видљиво у једној сцени када Јелена говори Богдану да ће га тако рањеног послати у Игало на опоравак, а он одговара да он то не може да уради јер то не би било у реду. Он да ужива на мору, а његови крваре на првој линији. Постоје бројна сведочанства из последњих ратова која су управо говорила о тој везаности војника и браће по оружју. Немали број оних који су били рањени нису могли трпети да буду на сигурном у болници јер осећали су грижу савести због чињенице да су другови из јединице на првој линији где се не спава, не једе, где се рањава тело и душа и где се на крају глава губи. На пример, херој са Кошара Милан Кенић је био рањен на Кошарама. Лечио се у Београду, али није могао да издржи јер је стално говорио како су му браћа доле. Није залечио ране, вратио се на Кошаре и погинуо је тог истог дана када се вратио. Тако и Богдан није могао да истрпи безбедан живот у Београду илити лечење у Игалу. Када се то повеже са тугом за родним крајем, онда је јасно због чега је отишао на назад на ратиште где је и погинуо.

Остало је још нешто да се наведе. Управо оно што је представљало узрок Богданове туге се десило на данашњи дан.

На Светог Луку, тог 31. октобра 1991. године, Хрватска је покренула прву већу нападну операцију и то управо на простору источног дела Билогоре. Назив те операције је био злокобан. Откос! Откос представља траву коју је косач покосио. Метафора је јасна. Кренуло се у завршетак онога што је почело још од краја 16. века. Око 400 српских бораца се супротставило пет пута бројнијем непријатељу (негде око две и по хиљаде хрватских војника је учествовало у операцији). Преживели браниоци су истицали да су могли да одбране тај крај да није било једне отежавајуће околности. Хрвати су дошли у посед тешког наоружања (тенкова и артиљерије) које им је допало предајом вараждинске касарне (на овом примеру се види одговорност генерала Трифуновића). Српски браниоци су пружали отпор пар сати, али онда су цивили кренули да напуштају огњишта. Наши борци су успели да покрију извлачење цивила, а онда су и они кренули да напуштају положаје и да се крећу пут Окучана. Оно цивила што се није извукло је било подвргнуто мучењу и масакрирању.

Навешћу један пример који одсликава сву трагедију тог српског простора. У селу Велика Дапчевица покрај Грубишног Поља (само да напоменем да су наши пре Откоса контролисали две трећине општине Грубишно Поље, али да само насеље нису контролисали) живела је старица Даница Вудраг. Она је позната по томе су јој усташе 1941. године одвеле двогодишњег сина Драга кога више никада није видела нити је шта знала о његовој судбини. У том моменту она је била трудна. Бежећи пред усташама њу су задесили порођајни болови. Усташе су је сустигле и присуствовале су порођају њених близанаца. Усташе су их убили чим их је родила. Пола века доцније, бака Даница је дочекала Откос, али није отишла из свог села. Негде у зиму 1991. на 1992. годину убили су је ,,бранитељи“ који су се враћали са пакрачког ратишта. Око 5.000 Срба је за време Откоса напустило билогорски крај. Био је то почетак краја једне области коју су у старим списима звали Српска Греда. Реч је о области од Драве до Саве (од Вировитице до Старе Градишке). Оно што је са Билогором урадио Откос, са остатком Српске Греде ће урадити Бљесак. Тако се постигло оно што је константно рађено од 16. века. Систематски притисак и истребљивање Срба који су све време бранили своју веру (бранили су се од унијаћења и католичења) и идентитет кроз векове довео је до њиховог физичког уништења или протеривања. Толико патњи, борбе и грча су прегурали билогорски и остали западнославонски Срби. Због чега? Одговор је дао Билогорац Ранко Раделић:,,Мало се знало о Билогори и приjе 1941, а и то мало jе послиjе 1945. заборављено. Други су то боље памтили и никада нису опростили одбиjање Билогораца да клекну пред понтифекса. Ниjе им узето за олакшаваjућу околност ни то да од српске руке у три рата 20. виjека у Билогори ниjе страдала ни jедна жена ни диjете.“ Дакле, разлог чега су Билогорци доживели сву ту несрећу је тај што нису хтели клекнути пред папу. Мора се напоменути, а то је Ранко Раделић добро приметио, да се Откос слабије спомиње код нас спрам Бљеска, Олује, Масленице, Медачког џепа, Миљевачког платоа.

За крај, остало је да кажем коју реч о сценаристи. Реч је о нашем књижевнику Слободану Селенићу. Он је написао роман ,,Убиство са предумишљајем“ и сценарио за филм. Ја нисам упознат са његовим ликом и делом као и са његовим светоназорима, али ми се чини да ми је јасно одакле лик Богдана Билогорца у филму. Зашто је баш изабрао њега и његов крај? Одговор се крије у чињеници да је Селенић рођен у Пакрацу, у суседству Билогоре тако да му је било врло познато шта се све дешавало на његовом простору. Знао је он добро шта се дешавало у пређашњим временима и у Откосу, а кроз лик Богдана Билогорца је приказао сву патњу и злу судбину тог краја, а Небојша Глоговац је одлично изнео ту улогу.

Нека је вечна Србима Билогорцима, Небојши Глоговцу и Слободану Селенићу.

Александар Мандић