Александар Манда Мандић: О земљи која умире

Мало је земаља у Европи (не знам за остатак света) које су јавно описане као земље које умиру. У једном од руских текстова тај назив је понела Бугарска. Није само странац говорио о таквом стању у Бугарској. Један од највећих бугарских демографа, Петар Иванов, ове године је изјавио да је Бугарска у стању клиничке смрти. Управо тај текст Петра Иванова инспирисао ме је да сачиним ово писаније.

Бугарска је путем у смрт кренула њиховог „5. октобра“ 10. новембра (када је Тодор Живков смењен) односно 17. новембра (када је изабран Петар Младенов) 1989. године. Комунизам је падао у Бугарској. Већ у пролеће 1990. Ричард Ран из Америке долази да буде саветник бугарском врховништву у његовом плану да Бугарску преустроји на тржишни начин привређивања. Крећу приватизације. То је била прва фаза. Онда долази ММФ 1997. године. Убрзава се распродаја свега и свачега. Првобитно бугарски БДП расте. Бугарски политичари се хвале успешном економском политиком који приходе од продаје великих творница рачунају у БДП. Много творница је отишло у стечај и продато будзашто. То је ефекат кратког века. Онда дође улазак у ЕУ 2007. што је дотукло бугарску економску и социјалну сферу па и друштво уопште. Што кажу Бугари, цене постале немачке, а плате бугарске.

Сви ови догађаји довели су Бугарску на социоекономско дно. Ја сам слушао од неких људи из Бугарске да је ситуација у Србији, на социоекономском плану, пет пута боља но у Бугарској. Србину и грађанину ове земље чудно је кад чује то јер је навикао да чује да је његова држава и друштво на дну па му просто не улази у главу да постоји још горе стање од овога. Бугарска економија је комплетно уништена. Нарочито је производња пострадала. Нестанак домаће производње се нарочито одразио у пољопривреди. Многи Бугари истичу да они не једу домаће поврће, нарочито лук, парадајз, паприке. Не једу ајвар. Једу поврће увезено, између осталих, из Холандије и Кине. Бугарско село је уништено. Младих је веома мало, а стари су већ на измаку живота па више ни немају физичке снаге за неку већу производњу. Бугарска индустрија је готово нестала. Многе творнице и предузећа су давно отишли у стечај. Поређења ради, Бугарска је била једина земља Варшавског пакта која је производила рачунаре! Где је сад та производња? Бугарска је својевремено извозила струју суседним земљама па и Италији захвљујући нуклеарној електрани Козлодуј која је изграђена уз помоћ Совјетског Савеза. Данас не ради. Зато, са друге стране, електродистрибуција је продата Чесима, а водовод и канализације Французима. Пре десетак година десило се нешто што је Бугарску довело на ивицу устанка. Рачуни за струју су били дупло већи од пензија. То би значило да, на пример, пензија је 100 евра, а рачун за струју је 200 евра. Дакле, да не једе и не пије, пензионер то није могао да исплати. Паралелно са тим дешавало се нешто што није забележено у историји бугарског народа, ни у историји православних народа. Бар колико је мени познато. Људи су почели да се спаљују. Фотограф Пламен (пазите име) Горанов запалио се испред градске скупштине у Варни због сиромаштва, корупције, безнађа. Бугарске новине су са тугом пренеле Пламенову смрт тако што су навеле да се Пламен угасио. Следио га је Венцислав Василев, отац петоро деце који је био изгубио посао и коме су извршитељи почели да пописују имовину јер није платио рачун за воду који је износио 219 евра!

Према званичним подацима са економског становишта најбоље стоји (питање је шта је заправо добро у таквом социоекономском па и у друштвеном амбијенту) југозападни део Бугарске са престоницом Софијом, а уз њу се „шлепа“ приморје. На северу Бугарске, по званичним подацима, незапосленост долази чак и до 60 одсто, а ретки туристи који туда ходе, тај крај називају зоном Чернобила! Најсиромашнији регион Европе већ неколико година јесте северозападни део земље у који спада Видинска, Монтанска и Врачанска област.

Многи бугарски новинари, аналитичари, јавни радници се чуде толиком сиромаштвом тог региона. Логика је, сматрају они, да је тај део земље најблажи западу, да има солидне саобраћајне везе са иностранством и да се налази у суседству Србије и Румуније. Ту је и Дунав који је плован од Немачке па до Црног мора. Земља је плодна. Тако да би то требао бити најразвијенији крај. Са друге стране, истиче се да је путна инфраструктура веома лоша. Наводи се да од Видина до Софије, што је око 200 километара раздаљине, треба око 3 па и 4 сата пута док од Софије до Старе Загоре, раздаљине око 230 километара, треба нешто више од два сата пута. То је уколико се путује аутомобилом. Уколико се путује аутобусом брже се стиже до Бургаса на мору него од Видина до Софије. Притом је Видин удаљен око 200 километара од Софије док Бургас је удаљен око 410 километара од бугарског престоног града! О железничком саобраћају нема смисла говорити. Говоре сведоци да у видинским селима (Видин је удаљен 22 километара од српске границе) старци траже од суседа милостињу у виду пола векне или векне хлеба. Младог света готово да и нема. Нема ко да производи храну на селу! Видин је 1989. имао 80.000 становника, а данас има 40.000! Ту се долази до најтежег проблема. Демографског.

Бугарска је од 1989. до данас изгубила два милиона становника! Са девет милиона, Бугарска је пала на седам милиона становника, а идуће године се очекује да број становника падне испод седам милиона. Бугарска је већа од Србије за око 22. 000 квадратних километара, а број становника јој је приближно исти, можда чак и мањи у односу на Србију! Која ли је то пустош? Уз то, Бугари нису имали насилно разбијање државе, избеглиштва, етничког чишћења, економских санкција, изгибију становништва као ми деведесетих година!

Преко те чињенице се види размера бугарске демографске катастрофе. Млади свет махом напушта Бугарску, нарочито од уласка у ЕУ. Има репортажа бугарског новинара који је ишао од Монтане ка Лому (мала варош на Дунаву) и где каже да у тој равници километрима није видео живог Бугарина. Тај крај је раније имао развијену пољопривреду и релативно густу насељеност, а сада готово да нема никог, а земља је зарасла у коров. Оно што је мало људи видео у том крају јесу Цигани. Можда је ту једна од потешкоћа која пољопривреду онемогућава да се подигне на ноге. Нема радно способног становништва. Зато и они напред наведени старци траже пола векне хлеба код суседа.

Иначе, северозападни крај Бугарске нарочито карактерише недостатак радно способног становништва. Толика је социоекономска катастрофа у Бугарској да су млади људи побегли главом без обзира да буду чистачи, перачи судова и радници на црно широм Европе! Поред миграција, присутна је и висока смртност, чак неки кажу да је демографско опадање Бугарске најбрже на свету, а наталитет је мали. Саобразно томе, овакво демографско стање се рефлектује и на безбедност земље. Бугара је све мање, али Цигана и етничких Турака је све више. Горе поменути Петар Иванов наводи да ће у будућности Бугари бити национална мањина у властитој земљи окружена морем Цигана муслимана, етничких Турака и муслиманских миграната са истока. У контексту тога, граница према Турској зјапи празна. Ја сам скоро рачунао да у широј области према Турској живи негде око 795.000 становника док је Турака у европском делу Турске око петнаест милиона! Јасно је да би аларм за узбуну требао давно бити укључен.

Бугарска је некада имала јаку војску. Она је била устројена по совјетском моделу. Говорило се да је постојало расположење у бугарским јавним круговима да се бугарска војска умеша у распад Југославије уколико дође до крвопролића у Македонији (не заборавити да је Бугарска прва признала Македонију као независну државу 1991.). Питање је шта би у том случају било јер је бугарска војска била јака у то време, још је није начео талас слободе који је дошао 1989.

Данас, бугарска војска је слична нашој, као нека врста ловачког удружења. Она није у стању да покрије границу према Турској због надолазећих миграната па су се због тог проблема самоорганзовали бугарски грађани и патриоте у форми бугарског оп’лченија (ополченије је руска реч за милицију, народну војску. Иста реч и са истим значењем је пристуна у бугарском језику као позајмљеница само што има мугли глас код другог самогласника) који патролирају границом.

У вези са тим остало је још да се каже о бугарској култури.

Ја нисам дубље упознат са стањем бугарске културе, али ћу једнан културолошки феномен да споменем. Реч је о филму „Граница“. Филм је из 1993. године и обојен је политички. Ради се о бугарској граничној јединици која обезбеђује државну границу помоћу километрима дугачке жичане и металне ограде. Радња се одвија седамдесетих година 20. столећа. Они су под командом капетана који је садиста и који воли да се игра са душевним здрављим својих војника тако што ће их довести у фазу да пуцају једни на друге или да сами себе хране псима.

Бугарски војници су у том филму приказани као убице, педери, зоофили, силоватељи жена, који не знају да се опходе према женама на нормалан начин. Новом регруту су пожелели добродошлицу тако што су га жигосали. Жиг је утиснут на глутеус. Ту је и кувар који је исто поремећен јер има манију да ставља свињске очи у оброк који даје војницима. Исто тако, приказано је да бугарску војску служе смотани и са оштећеним видом. Приказано је да бугарска војска оскудева у материјалним добрима.

Храна им је стара и готово покварена, опреме недостаје, спавају у трошној згради, кухиња је у нехигијенским условима. На интеренту су углавном преовладавали коментари да је реч о издајничком и антибугарском филму, да се пљује на бугарску војску и друштво (по гадостима му се приближава, а можда и превазилази Српски филм. Шта је у том филму српско?). Два коментара су на мене оставила утисак. Оба потичу од бивших војнослужећих. Први је служио војску у времену комунизма и и то у граничном одреду и изричито је подвукао да су у граничне јединице били примани психофизички способни момци, да није могло да буде да неки војник у тој јединици има оштећен вид. Наравно, одбацио је и остале бљувотине које се наводе у филму као и то да је бугарска војска оскудевала у материјалном и хигијенском смислу. Други је истакао да у погледу очајног стања бугарске војске, у материјалном погледу, филм говори истину. Међутим, не у време у којем је смештена радња филма него у време кад је он служио војску, те 1998. Дакле, у време када је демократија и слобода увелико завладала у Бугарској. Као што рекох, дубље нисам улазио у стање бугарске културе, али сам Петар Иванов наводи да је у правцу дебугаризације Бугарске, која се по његовим речима тренутно одвија, један од корака управо уништавање бугарске културе и бугарске националне свести и памћења.

Дакле, када се обухвате све области, јасно је да је свака бугарска друштвена сфера у изумирању. У потпуности је оправдана оцена да је Бугарска земља која умире као и оцена Петра Иванова да је Бугарска дошла у стање клиничке смрти.

Зашто сам ја писао о овоме? Ја нисам бугарофил. Ово је за наук нама Србима куда идемо и шта ће нас задесити јер на овај дан ми смо ушли у пунолетство „демократије и слободе“ са свим потресима у социоекономској, културној и безбедоносној сфери. Ми у пунолетство, а Бугарима скоро 30 лета.

Дакле, зато су у горој ситуацији него ми јер су дуже у демократији и слободи. С тим да се ми њима приближавамо великом брзином, а у неким друштвеним сферама смо их можда и превазишли. Наши упорно говоре да не може горе. Бугари су сами избацили паролу:“Ми смо дотакли дно, али ми копамо још дубље.“ Уз то, Бугари немају проблем који ми имамо. Нама су отргнули највреднији део територије у идентитетском и сваком другом погледу. Успут траже доносиоци среће и слободе да и ми признамо такво стање и да сами се одрекнемо Косова и Метохије што би аутоматски повукло колективну смрт српског народа. Дакле, ми не би били у стању клиничке смрти као у Бугари, него у стању апсолутне физичке и душевне смрти. Са друге стране, повратак Косова и Метохије у уставноправни поредак Републике Србије, али и осталих српских земаља, се не може извршити са оваквим стањем у српском друштву које се по својој трулежи и пропадању приближава бугарском друштву. Мора доћи до свеопштег друштвеног преображаја, а то могу да изведу људи јаке личности и чврсте воље. За сада тога нема на видику. Остаје нада у Бога и у ону народну изреку да је ноћ најцрња пред зору….

Александар Манда Мандић, 2018