Александар Петровић: Обојене револуције: Када се друштво подели и само себе уништи

корени.рс

Обојене револуције: Када друштво само себе уништи

Да ли је данас боље живети у Непалу, Украјини, Сирији или Либији? Ове земље, некада стабилне или барем на путу ка стабилности, данас су разорене, а њихови народи живе у сенци хаоса, сиромаштва и неизвесности. Узрок? Често су томе кумовале такозване обојене револуције, које се представљају као спонтани народни устанци, али су у стварности пажљиво осмишљене стратегије за слабљење или потпуно уништавање држава и друштава која сметају интересима моћних сила, пре свега англосаксонских.

Ови процеси нису само политички преврати – они су подмукли напади на саме темеље једног друштва, чије последице се осећају генерацијама.Замислите пчелињак као државу, а пчеле као народ. Ако лукави комшија, желећи да уништи комшијин пчелињак, међу кошнице баци неколико килограма шећера, шта ће се десити? Пчеле, привучене слаткоћом, окренуће се једна против друге. У борби за „посластицу“, почеће да се међусобно нападају, пљачкају туђе кошнице, па чак и убијају. Најјаче пчелиње заједнице, оне које су биле стуб пчелињака, прве ће пропасти у том хаосу. Када пчелар дође, затећи ће пустош, а неће ни знати ко је прави кривац. Комшија, међутим, остаје чист, у добрим односима, док је пчелар изгубио све – можда и годинама неће моћи да обнови свој пчелињак.

Обојене револуције делују на исти начин. Напад на државу или друштво долази споља, али тако прикривено да нико не препознаје правог непријатеља. Друштво се подели, дешавају се протести из мање више оправданог незадовољства али се друштво дубоко подели, окрене само против себе, а резултат је хаос: економски слом, сукоби, губитак идентитета и сигурности. Некада је исход грађански рат. Најгоре од свега, таква друштва се често никада не опораве.

Примери попут Либије или Сирије показују да се из пепела обојених револуција рађају само патња и нестабилност, док они који су „бацили шећер“ настављају да остварују своје интересе, неометано и без икакве одговорности.

Свако од нас сноси одговорност када учествује у рушењу државе верујући да се бори за добро и против корупције и неправде која је реална. Често, у жару борбе за правду или промене, не видимо ширу слику. Мислимо да рушимо корумпирану власт, али несвесно можемо постати оруђе у рукама оних који желе да униште нашу државу. А рушење државе није само уклањање политичара – то је угрожавање нашег опстанка, сигурности, културе и будућности. Држава је оквир који нам омогућава да живимо, радимо, стварамо породице. Када га срушимо, остајемо без заштите, препуштени хаосу и спољним интересима.

Зато је кључно да развијемо свест о томе шта заиста стоји иза позива на револуције и преврате. Морамо се запитати: ко профитира од наше поделе? Ко баца шећер међу нас? Ако слепо рушимо власт, не рушимо само њу – рушимо себе, своје комшије, своју децу и њихову будућност. Уместо да будемо пчеле које се међусобно уништавају, морамо постати пчелари који чувају своје кошнице. Само свесно, сложно и одговорно друштво може одолети спољним манипулацијама и сачувати своју државу. Јер, ако дозволимо да нас заведе слаткоћа „шећера“, остаћемо само са горчином уништеног дома – а то је цена коју ниједан народ не сме да плати.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *