Слање оружја западног порекла Украјини, као и одобравање да оно буде употребљено у рату против Русије, наново је актуелизовало питање евентуалног руског одговора који би укључивао атомску силу којом располаже Москва. О томе је у претходном периоду говорио и сам председник Русије, Владимир Путин. Он је више пута истакао да се конвенционалне снаге Кремља, по својим габаритима, не могу мерити са онима са којима кумулативно располажу земље чланице НАТО пакта, али је указао и на чињеницу да је Русија највећа светска нуклеарна сила, те да због тога није беспомоћан актер на светској геополитичкој сцени.
Ако се узме у обзир руска способност да непријатељске положаје гађа интерконтиненталним балистичким пројектилима, ракетама из стратешких бомбардера, или са неке од подморница, овако срочена изјава руског лидера сасвим сигурно да није паушална. Сасвим утемељен, и врло озбиљан је и нуклеарни капацитет Москве. Иако су све процене око тачног броја нуклеарних бојевих глава великих сила чисто оријентационог карактера, не треба их ни у потпуности одбацивати.
(Не)поуздане процене
Према проценама Савеза америчких научника (ФАС), Русија има близу 6.000 нуклеарних бојевих глава. У ту бројку спада и око 1.500 бојевих глава које нису у употреби и треба да буду демонтиране. Од преосталих, близу 4.500, већина се сматра стратешким нуклеарним оружјем. Управо је то оружје које се обично повезује са нуклеарним ратом. Остале бојеве главе су и физички мање, а и мање су деструктивне. Стручњаци процењују да је око 1.500 руских бојевих глава тренутно „распоређено“, што значи да су смештене у ракетама, бомбардерима или подморницама. У поређењу са другим земљама, Русија има нуклеарну предност.
Према подацима ФАС-а, земље НАТО пакта имају укупно 5.943 глава (од чега Америка има 5.428, Француска 290, а Уједињено Краљевство 225). Од осталих нуклеарних сила, истиче се Кина са 350 , док Пакистан и Израел имају 165 и 160 нуклеарних уређаја. Израел поседује 90, док, последњих година, врло активна Северна Кореја, 20 нуклеарних бојевих глава. Кина, Француска, Русија, САД и Велика Британија су и међу 191 државом које су потписале Уговор о неширењу нуклеарног оружја. Према том споразуму, оне морају да смање залихе нуклеарних бојевих глава и – барем у теорији – требало би да раде на њиховом потпуном уклањању. Број нуклеарних бојевих глава у тим земљама је и смањен у односу на седамдесете и осамдесете године 20. века, када је хладноратовска, биполарна планетарна конструкција била на врхунцу. Ипак, дешавања на светској геополитичкој позорници претходних година, условила су и промене у погледу регулисања питања пролиферације (ширења) нуклеарног оружја. Рат у Украјини је додатно закомпликовао ситуацију, доводећи свет и декларативно и суштински, на ивицу катастрофе.
(Не)контролисано уништење
Евентуално коришћење нуклеарног арсенала тренутно представља једначину са више непознатих. Зависиће од процене руског руководства о моментуму рата, односно, у жељи да се његово окончање убрза, као и о очекиваној реакцији Запада, а пре свих, Америке. Ипак, оно што није непознаница, то је деструктивно дејство ове врсте оружја за масовно уништење. Нуклеарно оружје је креирано да изазове максималне људске и материјалне губитке, при чему обим уништења зависи како од врсте атомског оружја (термонуклеарно или хидрогенско), да ли се ради о стратегијском или тактичком наоружању, од величине бојеве главе, висине на којој се бомба детонира, услова локалне средине и томе слично.
Ипак, чак и најмања бојева глава може изазвати огромну штету и трајне последице. Примера ради, по злу и разарању чувена бомба која је током Другог светског рата бачена на Хирошиму, имала је око 15 килотона. Нуклеарне бојеве главе данас могу бити веће од 1.000 килотона. Ако узмемо у обзир утицај који је проузроковало америчко бомбардовање Јапана на крају Другог светског рата на целокупну светску послератну позорницу, може се само замислити какве би консеквенце биле у случају употребе оружја неупоредиво деструктивније моћи.
Александар Стојановић
