Пише: Александар Стојановић
Тема о којој се доста прича протеклих година у српској јавности, недвосмислено је питање медијских слобода и с тим повезане, безбедности новинара.
Медијске слободе, простор и могућност да се новинари својим послом баве на професионалан и непристрасан начин, директно утиче и на безбедност новинара, уколико под истом подразумевамо претпоставке за његов, не само опстанак, већ и развој.
У том смислу, безбедност новинара је изведени епифеномен – последица других, ширих, идеолошких, политичких и других процеса који утичу на гушење медијских слобода.
Управо је жеља писца ових редова да питању безбедности новинара да најшири могући обухват, те да читаоцима пружи нешто дубљи осврт на положај новинарског посла у овом тренутку 21. века. То ће бити учињено кроз концизно сагледавање не само стања у Србији, већ и глобалних трендова и регионалних турбуленција, који, уз националне специфичности, терају новинаре да се као појединци, али и као друштвена група, прилагођавају свему томе.
Кључна теза овог рада је да живимо у тренутку, како глобалном, тако и регионалном, а нарочито, националном, када није угрожена само безбедност новинара у уском, егзистенцијалном смислу. Угрожено је новинарство као такво.
Трудићу се да у наредним редовима то и докажем.
Глобална кретања
Након Пиночеове револуције у Чилеу 1973., када је експиременталним државним ударом отпочео процес примене неолибералне економске доктрине, свет је, према неким теоретичарима, отшкринуо врата ономе што се дешава, глобално, још од почетка осамдесетих, а код нас, последњих двадесетак година.
У својој бити, неолиберализам је настао на учењима Милтона Фридмана и Фридриха Хајека, са доминантном идејом да тржиште мора бити дерегулисано (да држава мора свести интервенције на најмању могућу меру), те да је тако замишљена тржишна слобода, апсолутни императив.
Значи, не политички, културни, медијски и сваки други плурализам, већ омогућавање „невидљивој руци тржишта“ да обави свој посао.
Можда се уваженим читаоцима чини чудним овакво скретање са једне фокусиране теме на другу, наизглед, сасвим неповезану, општу проблематику. Међутим, морам да укажем да истинско разумевање друштвених кретања не може бити одвојено од социолошке перцепције, која нам у овој и многим другим ситуацијама, може бити од користи. По њој, друштвени фактори су интерактивни, а нарочито постоји веза између доминантне идеологије и вредности који ће бити неговане у друштву, подразумевајући под тим очигледне, али и неке друге, не сасвим приметне аспекте свакодневног живота.
У свету у ком живимо, врховно добро се остварује на тржишту – успех појединца, се више не мери његовим личним квалитетима (васпитањем, поштењем, знањем, образовањем, марљивошћу…), срећном породицом, емпатијом према комшијама, одговорношћу према заједници, већ његовом способношћу да на тржишту оствари профит.
Исто важи и за мање или веће друштвене групе, које свој смисао постојања морају доказати у тржишној утакмици. При томе, све што није директно подређено остваривању профита, сматра се непотребним трошком, и као такво фигурира као део који треба одстранити. Ефикасност и профитабилност су нови богови.
Оваква манија, погодила је сваку делатност на свету, а у складу са темом рада, ваља истаћи импликације по новинарство.
Сама чињеница да су медији принуђени да буду конкурентни на тржишту, да се такмиче у робусним, квантитативним категоријама попут броја кликова, прегледаних страна, корисника итд., запоставља се теже мерљив, квалитативни моменат, који подразумева саму суштину новинарског заната: информативност и едукативност изграђену на принципима професионалности, политичке непристрасности и новинарске етике.
Данас, глобална кретања су таква да су медији принуђени да се “продају на тржишту“, импонујући и најнижим побудама читалачке публике, само да би били читани и на тој основи, били бољи од конкуренције.
Кредибилитет рада неког медија, нажалост, остаје у сенци његове „присутности у броју прегледа“.
Све претходно наведено, говори у прилог томе да истинско новинарство, генерално, пролази кроз тешке дане, јер оно по својој дефиницији, служи да се дође до истине у интересу јавности.
Сурова истина се не продаје толико добро као добро упакована, манипулацијом напарфемисана, емоцијом острашћена, лаж.
Дакле, како неолиберална доктрина прожима све поре друштва, неминовно, утиче и на новинарство, терајући медије да се прилагоде често понављаној максими о „закону тржишта“.
Управо су ту корени накарадног тренда „јурења за кликом“, при чему се снага медијских кућа све чешће мери њеном „кликабилношћу“ него кредибилитетом стицаним дуготрајним професионалним, непристрасним, мукотрпним, захтевним и често, опасним радом.
Једноставно, глобална померања су таква да је све подређено стицању профита, при чему се редукују сви остали секундарни аспекти функционисања професионалаца у одређеној области, јер као такви, представљају вишак. Пренесено на терен новинарства које у својој бити, треба да пружи информацију, разоноду, али и едукацију, све чешће бива сведено на бинарни модел функционисања где се управо едукативна компонента третира као тривијална и самим тим, погодна за одстрањивање.
Едукација читалачке публике је дугорочно гледано, најважнији аспект новинарског посла, јер се њоме грађани оспособљавају да буду политички писмени, те да разумеју и сходно потреби, мењају савремену друштвену стварност. У контексту бриге за стање у друштву, медији једноставно морају да буду својеврсни наставак формалног образовања, јер се само на тај начин „ствари померају са мртве тачке“.
Сведоци смо да тога данас има у све мањој мери, те да функције информисања и разоноде, често стварају монструозне хибриде, при чему се губе квалитети и једне и друге категорије. Тако створена, на идеолошким основама постављена база, представља камен темељац почетне тезе овог рада, да у времену у ком живимо, нису угрожени само новинари, већ и новинарство као такво.
Стање на регионалном плану додаје нови сет аргумената у том смислу.
Буђење духова прошлости
Европа уводних деценија двадесет и првог века, све више почиње да личи на себе у својој прошлости: у доба, које данас, са ретроспективном мудрошћу, означавамо као предратно, подразумевајући под тим не „било који“ рат, већ онај најгори, светски.
Све израженија тенденција јачања или владања националистичких покрета у многим државама Старог континента (Русија, Белорусија, Украјина, Турска), као и у самој Европској унији (Мађарска, Чешка, Пољска), и наравно, на „брдовитом Балкану“, ретко кога оставља равнодушним, а неке, логично, погађа више него неке друге.
Добар пример су медији. У тобожњој трци за конкурентношћу на тржишту, уважавајући доминантне, наметнуте вредности, медији се јављају као промотери и све присутније, националистичке пропаганде. На тај начин, играју улогу сличну коју је својевремено обавила Гутенбергова преса.
Ширење и афирмисање идеје о националној надмоћи, представља карактерну црту великих медијских кућа у великом броју земаља Европе. Какве то потенцијалне импликације може да има у будућности, можемо само да замислимо, у овом времену полуистине. Наравно, приговор људи блиских десном центру политичког спектра на претходну тезу је био и остао да “национализам и шовинизам нису једно те исто”, међутим, историја је показала да међу њима има зачуђујуће много сличности, нарочито ако теже да служе политичком циљу појединаца и група који желе да на власт дођу или да се са исте не склоне.
Без жеље да детаљније залазим у политичку теорију и у саму генезу националистичке теорије, а касније, и праксе, истакао бих да су историјска искуства показала да медијско спиновање у правцу шовинистичке нетрпељивости, доводила до највећих страдања замисливих човеку.
Сам национализам се у 21. веку јавља као рефлексија сугестибилног наметања глобализма као једине алтернативе човечанству, а историја је показала да је фанатично инсистирање на узвишености једног народа почетна фаза коначне, крваве ескалације. Улога медија у свому томе, није била мала. Пример нацистичке Немачке и Јозефа Гебелса је довољно илустративан.
Европа данас личи на лошег ђака који је на прагу понављања разреда. И то оног најбитнијег.
У том смислу, посебно је симптоматичан пример Србије.
Српски случај: Релативизација пропадања
Релативизацији склони људи би рекли да су медији у Србији одувек били под контролом владајућих елита, те да су новинари, заправо, продужена рука информативних служби истих тих елита. Тако је, кажу, откад је света и века, те да се са тим „аксиомом“ једноставно треба помирити.
Разлози за овако поједностављено и фаталистичко гледање лежи или у правдању тренутног стања на медијском небу Србије, са сасвим одређеном (политичком) намером, или је пак одраз опште апатије, безнађа и незнања у ком се налази српско друштво. Политичка олигархија управо и жели да нас убеди да не постоји алтернатива постојећем поретку, те да сваки покушај да се ствари покрену са мртве тачке, представљају најобичнији Сизифов посао.
Мотивација оних који не виде ништа проблематично у стању новинарских слобода у Србији друге деценије 21. века, може лежати и у настојању да онима који су „слепи при очију“, укажу да је паљење кућа новинара, њихово пребијање, психолошка тортура, демонизовање и проглашавање за издајнике, нешто најнормалније, те да смо ми „луди“ што о томе уопште причамо, а камоли што то осуђујемо. Сви наведени индикатори су део једног ширег процеса гушења критичког мишљења у Србији, које се на посебно систематичан начин врши од 2012. године.
Експанзија таблоидне штампе, која служи за најприземнији обрачун са неистомишљеницима, јака партијска контрола над телевизијама са националном фреквенцијом, опште еродирање новинарске етике, све су то вишеслојни показатељи трагичног стања у ком се налази новинарство у Србији.
Новинари су изложени притисцима најгоре, најпримитивније врсте ако постављају питања „која се не смеју поставити“, уколико истражују корупционашке афере, везе носилаца власти и људи из кримогене средине, па чак и ако се баве еколошким, санитарним, здравственим или неким другим темама које се „не тичу“ неког сасвим одређеног политичара, али које могу оставити простора да се код просечног гледаоца/слушаоца/читаоца јави осећај да нешто није у реду са државом у којој живи.
Даље, неједнаки, селективни распоред новчаних средстава из буџета, представља материјални притисак најважније врсте, јер се „непослушнима“, практично, крешу крила за лет у објективно и непристрасно новинарство. Најновија „тактика“ у гушењу медијских слобода, свакако представљају и тужбе против медија и њихових уредника због самог преношења изјава лидера опозиције. Порука је јасна, за онога који зна да је прочита. Ради како ти кажемо, или пропадни.
Све су то општи, али свеобухватни моменти који новинарство у нашој земљи, гурају на маргину. Све то, од појединачног новинара захтева да се условима прилагоди. Или да се бори.
Из угла појединца
Након што је извршено својеврсно рашчишћавање терена, кроз елаборацију глобалног, регионалног и националног контекста у ком се налази савремено новинарство, треба нешто рећи и о појединачном новинару, на кога, кумулативно, утичу споменута кретања.
Најпре, треба рећи да безбедност новинара можемо посматрати на различите начине.
Ту је, наравно, егзистенцијална безбедност, односно, скуп претпоставки за опстанак и развој самог новинара као људског бића, те њему блиских људи (породице, партнера, пријатеља). Егзистенцијална безбедност подразумева сублимацију физичке, психичке и емотивне димензије човекове личности.
Физички напад на новинаре (или на блиске људе) је најгрубљи вид кршења њихове егзистенцијалне безбедности. Нажалост, напади на новинаре претходних година (пребијање током инаугурације председника републике Александра Вучића, спаљивање куће новинара Милана Јовановића итд) показују да стање никако није добро, те да је елементарна, физичка безбедност и те како угрожена. У постојећим околностима, када не постоји адекватна институционална заштита новинара, остаје само нада, да до најтежих случајева, када физички напад резултира смрћу новинара (Дада Вујасиновић, Славко Ћурувија), неће доћи.
Као један, неодвојиви аспект егзистенцијалне безбедности, можемо истаћи психолошку безбедност новинара. Док се физичка безбедност нарушава нападом на живот и тело, психолошка се деградира страхом да ће такав напад уследити. У том смислу, ради се о теже мерљивој категорији, јер се не исцрпљује пуким навођењем статистичких параметара о броју и врстама напада. Међутим, то што није огољен и видљив феномен, не значи да није важан, а према неким истраживањима спроведеним међу медијским радницима, постоји значајна бојазан за властиту сигурност или за сигурност чланова породице.
Јаком стресу ком су професионални новинари данас изложени, кумују не само политички притисци који могу угрозити њихов психо-физички, већ и економски опстанак. Управо је економска безбедност један од разлога због чега многи људи у медијима „продају веру за вечеру“, јер финансијску корист стављају испред начела и правила струке. На тај начин се хватају у врзино коло, јер нема краја еродирању не само професионалних, већ и људских начела, а прохтева и постављених циљева, сваког дана, има све више.
Кумулативним дејством, претње по егзистенцијалну и економску
безбедност, доводе до тога да је и угрожена и здравствена безбедност новинара. Људски организам није робот, те се мора очекивати да нагомилани стрес на неком месту и одређеном тренутку, ескалира. Здравствени билтен је често прави показатељ стања ствари. Може то бити и стање у породици или другој друштвеној групи, чији је интегрални део и сам новинар.
Угрожавање безбедности заједнице у којој новинар живи и борави је тема о којој се мало говори, али је она неодвојиви сегмент једног свеобухватног сагледавања овог врло сложеног концепта, који се не исцрпљује простим таксативним навођењем свих битних елемената.
Нападнути или застрашени појединац, који се боји за здравље и живот себе и својих најмилијих, кога оптерећују економске прилике – злокобна „тржишна утакмица“ али и неједнаки аршини у дистрибуирању државних ресурса намењених медијима, појединац, који осећа здравствене последице на тај начин акумулираног стреса, не може бити генератор хармоничних односа како у породици, тако и у кругу пријатеља, колега и других група. Једноставно, све то оставља трага на човеково психо-физичко здравље, чиме он утиче на нарушавање односа у (ужој али и широј) заједници. Нарушено функционисање групе, пак, повратно утиче на истог тог појединачног новинара.
Све наведене фазе у деградирању личне безбедности новинара, своје узроке имају у кретањима на глобалном, регионално, а пре свега, националном нивоу, те је анализа претходних, била неопходна за разматрање ове проблематике.
Уместо закључка…
Прво и основно, идеја творца ових редова није да позива на дефетизам и одустајање оних ретких перјаница новинарства који и у овим тмурним временима, не одустају од принципа без којих ова професија постаје најобичнији „комитет за преношење партијских саопштења“, а новинари, „држачи микрофона“. Напротив. Тежња је да се њихово херојство апострофира, у истој и подједнакој мери, као и степен њихове угрожености. Угрожености, не само у смислу безбедности новинара на територији Србије, која је (безбедност) у пропоционална томе „на чијој си страни“, већ у генералним релацијама.
Савремени свет незадрживо срља у комерцијализацију сваког аспекта живота, а када тржиште постане једино мерило квалитета и истине, онда добијамо оно што данас имамо. Фриволност, искривљеност и постепену декаденцију. Ако се томе дода арома тињајућих национализама који освајају свет, ауторитаризам локалних политичких моћника, гушење критичког (или било ког, другачијег мишљења), добијамо врло лимитирајуће срединске факторе када је у питању перспектива новинарске професије у будућности.
Новинар који држи до себе и своје струке, у овим несрећним временима, све више одговара чувеној мисли легендарног Ернеста Че Геваре: “Кажу да сам авантуриста, и ја на то пристајем. Ја сам од оне врсте, која је спремна да и властиту кожу изгуби због својих уверења.”
Још колико дуго ће тако моћи?
Извор: cibezbednost.com
