Александар Стојановић: Неки чиниоци безбедности Западног Балкана

Foto: Vikipedija

Једна од често употребљаваних флоскула која долази из релевантних центара моћи, како на истоку, тако и на западу, јесте жеља да се обезбеди мир, стабилност и безбедност међународног поретка, или макар, одређеног дела света. Поред своје здраворазумске и хумане компоненте, напор да се обезбеде претпоставке да на неком простору нема крвопролића, сигурно лежи и у интересима носиоца крупног капитала који пословни процес тешко да могу, уколико уопште и могу, да реализују у условима сукоба. Рат наноси штету обичним грађанима, или, што је можда и важније за доносиоце одлука у виду политичких елита, чини то великим компанијама, те се због тога, увек када је то могуће, треба спречити.

Наравно, наратив те врсте је присутнији и, може се рећи, агресивнији, ако се односи на део света који се већ показао као проблематичан, те га је и из тог разлога, важно контролисати. Те атрибуте има подручје Балкана, а нарочито, његов део који одговара простору некадашње СФРЈ. Постјугословенски регион чини нуклеус такозваног Западног Балкана, и као такав представља интересантан део света, не само за људе који овде живе, већ и за релевантне актере међународне политичке сцене, који седе у Бриселу, Вашингтону, Москви и Пекингу. Разлог томе, не лежи у алтруистичким осећањима Руса, Европљана, Американаца и Кинеза за благостање овдашњих народа (да јесте, не би, неки од побројаних, активно учествовали у разбијању велике СФРЈ, нити би отварали привредне субјекте у којима овдашње раднике третирају као робове), већ у интересима великих сила да контролишу прилике на месту на ком се рачвају путеви између Истока и Запада.

Уосталом, минули векови су показали које све домете може имати експлозија “балканског бурета барута”, те се из тог разлога, оно „мора“ на известан начин, контролисати. Због тога је питање безбедности овог региона условљено не само вољом која долази из самих држава (а што би, сходно теорији суверености, требало да буде најважније), већ и тиме шта желе и очекују они највећи.

Интереси великих сила

Сваки, иоле објективни аналитичар ће истаћи да је степен независности и самосталности бивших југословенских република, само фракција онога што је некадашња велика земља имала како у регулисању унутрашњих односа, тако и у наступању према споља. Због тога, зарад стицања објективног увида у безбедносну садашњост, али и перспективу, неопходно је уважити оба ова момента. Балкан је међа истока и запада. Као место на коме се сударају утицаји хришћанске и исламске цивилизације, али и као место које има изузетан значај за контролу прилика у целој југоисточној Европи и источном Средоземљу, ово полуострво је интересантно за сваку врсту геополитичке калкулације, минимум, од покретања Великог источног питања. У савременом контексту, ако под истим подразумевамо деценије од пада Берлинског зида, балканске земље, а нарочито, бивше југословенске републике, интересна сфера су западне, руске и кинеске администрације. Као највећи планетарни војно-политички блок и ударна песница Запада, НАТО се на овим просторима намеће и као тужилац и као судија за све територијалне или етничке спорове, при чему постоји само један критеријум истине – интерес Алијансе, односно, њених најпроминентнијих чланица.

Најбољи индикатор присутности НАТО пакта је, наравно, његово ширење, односно апсорпција Словеније, Хрватске, Црне Горе, Албаније, Румуније и Бугарске под његово окриље. Ипак, било би неутемељено рећи да је НАТО приморао било коју од поменутих држава на чланство у овој организацији. Балкан је читавом Западу интересантан из економских, али и војних разлога. Геостратешки гледано, постојање база у земљама бивше Југославије, може пружити платформу за деловање ка проблематичним деловима источног Средоземља и Блиског истока. У ширем смислу, успостављање војне контроле над овим простором, представља део слагалице обуздавања континенталних сила Евроазије – Русије и у крајњој линији, Кине. Иако се може рећи да је оправдана опаска да је дискутабилно колико контрола прилика у региону Западног Балкана може утицати на исцрпљивање Москве и Пекинга, треба рећи и да такозвана “стратегија анаконде” и почива на ланчаној реакцији, односно, стварању низа подобних земаља које ће имати јасан задатак у планетарној геополитичкој конфигурацији – не дозвољавати противнику да дише. Уосталом, беспредметно је указати на значај који за НАТО имају амерички носачи авиона, односно, савезничке луке у које они могу, према потреби, упловити. Таквих лука има у бившим југословенским републикама, а сада чланицама НАТО пакта. Мимо утицаја који долази са запада, а који је, објективно, најснажнији, на овим просторима своју сенку бацају и Москва и Пекинг. Русија своје циљеве покушава да реализује на отворенији начин у односу на Кину.

Чини то инструментализацијом конзервативног момента у политичкој култури, пре свега, Срба (као и историјске повезаности два словенска народа), уз коришћење енергетике као још једног важног аргумента помоћу којег утиче на прилике на терену. Кина, с друге стране, то чини на мање очигледан, али не и на мање постојан начин, који подразумева економска улагања најразличитије врсте – од отварања трговина на мало, преко мостоградње, преузимања рудника и фабрика метала, до давања кредита. На тај начин, Пекинг ствара простор за утицај, иако је он, објективно, мањи од оног који стиже из Вашингтона и Москве. Посматрати безбедност региона, не значи само узимати у обзир улазне величине које долазе у облику утицаја великих сила, већ и на основу динамике односа између самих земаља. Наравно, будући да су они врло комплексни, и да њихова елаборација значи улазити у дубинско истраживање сваке појединачне комбинације, то није остварив пут на ограниченом простору. Оно што се може указати као општа црта односа између земаља бивше Југославије јесте њихово различито виђење прошлости (примера ради, криваца за рат у бившој СФРЈ) , а слично, будућности (под окриљем ЕУ).

Наслеђе прошлости

Унутрашњи чиниоци безбедности бившег југословенског простора, последица су бројних историјских догађаја, појава и процеса различитих узрока и разнородних последица. Наравно, дешавања из скорије прошлости имају очигледнији утицај на конструкцију прилика на овом простору, него они старијег датума. Распад бивше Југославије је у том смислу догађај без премца по значају, и он је, као такав, изродио бројне проблеме са којима се суочава читав регион. У територијалном смислу, претња регионалној стабилности свакако може бити различита перцепција косовског питања у Београду, Загребу, Сарајеву, Љубљани, Подгорици и Скопљу. Сама чињеница да су све земље бивше СФРЈ (сем БиХ), признале независност Косова, може бити препрека стицању поверења у нека будућа партнерства. Даље, нестабилност дејтонске Босне и Херцеговине и различито виђење њене будућности у регионалним центрима моћи, сигурно да представља још један камен спотицања. Ако се томе додају још увек незавршена питања граница, статуса избеглих и расељених лица, онда се може закључити да крајње последице распада бивше земље још увек креирају политичку стварност у региону, тридесет година од рата.

Како се велика Југославија распала у крвавом грађанском рату, не треба да чуди различито виђење одговорних за такав след догађаја, а пошто све земље бивше Југе своју сутрашњицу виде под окриљем Европске уније (Словенија и Хрватска су већ тамо), онда се може разумети да политичка и безбедносна реалност ових простора почива на рачвању прошлости и будућности. Односи између земаља се углавном своде на односе између политичких олигархија на власти, и они су добри или затегнути у оној мери која је неопходна да се, на унутрашњем плану, стичу политички поени. Уколико занемаримо тај моменат, онда можемо рећи да су везе које постоје између Љубљане, Загреба, Сарајева, Београда, Скопља и Подгорице, поједностављено говорећи, оптерећене на два начина. С једне стране, у колективном сећању људи су ратне страхоте и злочини које су починили припадници свих страна учесница рата на тлу бивше Југославије, док је, с друге стране, присутна и свест да народе са ових простора, многе ствари уједињују на културном плану, али и генерално, у погледу положаја на периферији светског капиталистичког поретка.

Ипак, популистичке политичке врхушке, које желе да лаке гласове скупљају стално иритирајући ране ратова и злочина са свих страна (а којих је у прошлости било), представљају можда најочигледнију препреку да сви људи, а нарочито млађе генерације, наставе даље са животом и суживотом.

Због свега тога, можемо закључити да регионална безбедност бившег југословенског простора није ништа друго до изведени епифеномен – последица других, историјских, социолошких и политичких појава и процеса. Иако се претходно наведено односи и на безбедност других простора или ентитета, на Балкану, који, као што је то говорио бивши британски премијер Винстон Черчил, „производи више историје него што може да конзумира“, то нарочито долази до изражаја. На несрећу народа који овде живе.

Извор: cibezbednost.com

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Најновије

Запрати нас