Александар Вучић: Политичка еволуција
од радикала до европејца
Политички живот Србије током последњих деценија био је обележен многим бурним променама и трансформацијама, а једна од најупечатљивијих је политичка еволуција Александра Вучића. Од жестоког ултранационалистичког првоборца и истакнутог члана Српске радикалне странке (СРС) до водећег политичара који инсистира на европским интеграцијама, Вучићев пут је уједно био и огледало дубоких промена кроз које је прошло наше друштво у целости од распада СФРЈ до данас.
Вучић је политичку каријеру започео као истакнути члан Српске радикалне странке, под лидерством Војислава Шешеља. СРС је у време деведесетих година била једна од водећих политичких снага у Србији, позната по свом оштром национализму и противљењу западним вредностима , западном моделу демократије као и војним и политичким интервенцијама у бившој Југославији. Током тог периода, Вучић је био препознат као један од најгласнијих заговорника политике „велике Србије“ и блиских односа са Русијом и другим земљама БРИКС-а. Управо у СРС почиње Вучићево политичко образовање, политички успон и политичка еволуција.
Вучић је обављао неколико важних функција у СРС, које је искористио да исту искористи као одскочну данас ради свог даљег политичог напредовања. У време режима Слободана Милошевића, обавља функцију на место министра за информисање, те је званично био један од најмлађих министар у историји српске политике. Тај период, његовог министровања био је обележен снажним ограничавањем, па чак и укидањем одређених медијских слобода, а Вучић је често био критикован због репресивних мера које су у то време примењиване против новинара и независних медија.
Преломна тачка у политичкој каријери Вучића долази почетком 2008. године, када је унутар Српске радикалне странке дошло до раскола између Војислава Шешеља, који се тада налазио у Хашком трибуналу и његових најближих сарадника, првенствено Томислава Николића. Ова подела настала је због питања будућности странке, наглог пада њеног рејтинга, немогућности да се инплементирају одређене неопходне промене, а све то због хегемоније Војислава Шешеља, који није хтео да препусти кормило неком другом, иако је тада био у Хашком казамату. Вучић се после одређеног театралног периода премишљања, ипак прикључио Николићу и новооснованој Српској напредној странци које је променила курс од про-националистиче, ка про-европској политичкој организацији. Убрзо по доласку у СНС, Вучић у њој преузима примат, те полако али сигурно избацује Томислава Николића, не само из станке, него и из политичког живота, уопштено.
Вучић, по преузимању лидерства ове странке, заузео је нови, умеренији политички став, напуштајући екстремни национализам и све јасније заговарајући европске интеграције и економске реформе. За многе грађане Србије, овај преокрет био је неочекиван и театрално и траги-кмично радикалан, али је истина брзо донео политичке дивиденде.
Вучићев успон у Српској напредној странци поклапа се с постепеном трансформацијом политичке сцене Србије. Након што је СНС на изборима 2012. године остварила велики успех, Вучић је постао кључна фигура у српској политици, пре свега преузевши прву позицију у СНС-у а затим и преузевши важне функције унутар владе међу осталим и фукцију министра војног, као и функцију првог подпредседника владе, а 2014. године постаје премијер Србије.
Током свог мандата, Вучић се јасно определио за политику европских интеграција, али истовремено није занемарио традиционално добре односе са Русијом и Кином и земљама Брикса, али је и обновио односе са земљама чланицама покрета несврстаних. Вучић је покушао да води вишеструку спољну политику, балансирајући између различитих геополитичких актера, што је у неким круговима оцењено као вешто маневрисање у сложеним међународним околностима, док су други критиковали његову политичку нејасноћу и недостатак принципијелности и карактера. А он је заправо радио оно што је једино било оптимално и могуће у датом моменту.
На пољу унутрашње политике, Вучић је такође почео да спроводи економске реформе, фокусирајући се на привлачење страних инвестиција и стабилизацију државних финансија. Више пута је оптуживан за афере лично, али и посредно преко афера министара из његовог кабинета. Оштре критике на рачун економске политике углавном су се везивале за намештање тендера и “куповину инвеститора” енормним државним субвенцијама. Поред свега, његова влада улагала је значајне напоре у изградњу инфраструктуре, док је званично посебан акценат стављен на борбу против корупције и криминала. Међутим, Вучићеви критичари често су указивали на ауторитарне тенденције његове власти, наглашавајући проблеме са слободом медија, владавином права и концентрацијом моћи у његовим рукамаа.
Након успешног премијерског мандата, Александар Вучић 2017. године убедљиво побеђује на председничким изборима и постаје председник Србије. Упркос критикама на рачун његове политике, Вучић наставља да има велику подршку међу делом гласача, који су наочито дисциплиновани и непоколебљиви у подршци, нарочито због своје способности да делимично одржи економску стабилност и обезбеди значајне стране инвестиције.
Као председник, Вучић наставља са вишестраном спољном политиком – с једне стране, Србија остаје кандидат за чланство у Европској унији, а с друге, негује пријатељске односе са Русијом и Кином али и са већином блоковски неопредељених земаља. Унутрашња политика Србије под његовим вођством, међутим, и даље изазива контроверзе. Критике се углавном односе на медијске слободе, независност правосуђа и политичке притиске на опозицију, изборне малверзације и друго.
Сложена и нимало једноставна политичка еволуција Александра Вучића, од жестоког радикала до заговорника европских интеграција, показује сложеност и динамику политичког живота у Србији, али и његове личне афинитете, недостатке и квалитете. Вучићева политичка транзиција је још један доказ да просеечан Србин и даље, нажалост бира култ личности а не идеју и идеологију. Вучић је пажљивом али агресивном употребом медија и пропагандне машине своје странке, уздигао себе као индивиду на пијадестал а не своју странку и њену идеологију. Тако да слободно може да каже СНС – то сам ја. СНС је са Вучићем све, без Вучића, ништа. Иако је успео да се наметне као доминантна фигура у српској политици током више од две деценије, Вучићево наслеђе остаје предмет подељених мишљења. За једне, он је лидер који је успео да стабилизује Србију, њено друштво, економију и приближи је Европи, док је за друге он остао симбол ауторитарног управљања и концентрисања моћи и радикалских метода политиче репресије, које је представљао..
Како ће се Вучићева политичка каријера развијати у будућности, остаје да се види, поготово пошто живимо у геополитички али регионално турбулентим временима. Политичка еволуција Александра Вучића није готова, не, она се и даље наставља и више него икада је то видљиво али је то више него икада и неопходно, јер онај ко се не прилагоди, нестаје.
Аутор: Јефто Грубор.
