Тужна истина о српским поразима и издаји није ни кратка ни мала. Последњих сто година Србија је доживела низ пораза који нису случајни – они су наслеђени од пораза који је дошао са формирањем југословенске државе а касније са нацистичком окупацијом и комунистичком диктатуром који су укинули све што је српско па и српски национални интерес.
Сви ти историјски порази Србије и Срба су пажљиво планирани и организовани од стране Запада, са циљем слабљења наше државе и нације. Међутим, одговорност не лежи само на спољним силама којима смо ми увек «на путу». Наша политичка и интелектуална „елита“ одиграла је кључну улогу у процесу деструкције српске националне идеје али и српске државе, прихватајући историјске поразе као неминовцне, прихватајући продају историјских простора српског народа, поклањање делова своје историје и националног бића. Последица тога је и олако прихватање марионетске политике и распродаје предузећа, природних ресурса и, у суштини, издају сопствене земље.
Било да је мотив било користољубље, недостатак интелектуалног капацитета или презир према српском народу, маскирана у југословенштину, последице су исте: окупација, економска пропаст и губитак националног достојанства.
Србија је изгубила Косово и Црну Гору, а Република Српска, иако створена, опстала је само захваљујући упорности Радована Караџића и слуху за националну ствар Слободана Милошевића пред Дејтон. Ипак, и она је осмишљена тако да јој „омча виси око врата“, спречена да се у потпуности развије.
Наша такозвана елита, наслеђе југословенске дубоке државе, не подноси Србију нити ишта што је српско – историју, традицију и веру. Овај менталитет потиче још од укидања српске државности 1918. године, пројектованог у Дрездену, а крунисаног у Јајцу.
Југославија и југословенска идеја, коју и данас неки грађанисти заговарају, биле су уз комунизам највећи историјски пораз српског народа од доласка Османлија. Одрицање од српског у првој Југославији и отворено антисрпска политика у Титовој Југославији су били готово погубни по Србе и Србију. Последица тога су и националне и социјалне издаје и продаје у времену посткомунизма.
Они који су опљачкали националне ресурсе од домаћина су пола века касније постали нова транзициона елита која је приватизовала оно што је некада опљачкано. Приватизација је била пљачка чак и са позиције социјалистичке привреде јер је нешто што је било наше заједничко доспело у мали број руку што тајкуна што странаца. Профитабилна предузећа продата су странцима и домаћим тајкунима за багателу. Ваучерски модел, који би подстакао развој тржишта капитала, намерно је избеганут. Четири домаће банке, чија је адекватност капитала надмашивала све стране банке у земљи, затворене су да би се створио простор за стране играче. СДК је угашен да би се онемогућило праћење токова новца. Банке су принуђене да отпишу сва потраживања и подмире све обавезе, уништавајући могућност за стварање развојне банке.
Морамо себи признати истину – Србија је 1944 заменила једну окупацију другом – уместо Немаца и њихових колабораната недићеваца и љотићеваца смо добили власт Тита и његових колабораната српских комуниста. Ту комунистичку окупацију је сменила нова транзициона елита која је Србију ставила у нови степен зависности од западних влада, банака и компанија.
Тужна истина је да смо под окупацијом навикли да живимо, а спремност на издају постала је део нашег менталитета. Срби не васпитавају децу да воле истину и слободу да воле своју традицију и своју државу, већ да „успех“ значи победу по сваку цену, чак и ако је то на штету нације. Директно ослобођење или национално васкрснуће је могуће само у теорији, вероватно уз катастрофалну цену од 50.000 до 100.000 жртава у неком општем рату, када би Србија можда привремено измакла радару Запада. Докле год је окупација наше природно стање морамо деловати герилски правећи паралелне институције. Патриоте мастурбирају од некаквом националном ослобођењу а нису способни ништа да ураде. То не значи да не може ништа да се уради како дефетисти европејци верују. Ако не можемо да се ујединимо са браћом преко Дрине, говорио је Стојан Новаковић можемо имати једну идеологију и једну просвету која нас уједињује и покреће.
Где је излаз из неоколонијалног односа – у развоју економије јер су друге ствари лимитиране. Пут ка ослобођењу или ка стварању предуслова за национално ослобођење у будућности је кроз економски препород. Ако је Србија у последњих 35 година систематски ослабљена планском окупацијом, распродајом ресурса и издајом сопствене елите, чије југословенско наслеђе и даље гуши национални дух решење је једино у преокретању трендова и темеља који су довели до пораза. Од укидања државности 1918, преко пљачкашке приватизације, до губитка Косова и Црне Горе, сваки пораз био је пројектован да нас држи у подређеном положају али нам је и школа која нам даје пут излаза.
Окупација је постала наше природно стање, а спремност на компромисе и издају укорењена у менталитет – дакле промена менталитета је услов да се нешто промени. Излаз из овог неоколонијалног односа лежи прво у духовном препороду а касније и у економском препороду – развоју домаће привреде, подстицању домаћих предузећа и заштити ресурса. Док су политичке и војне опције лимитиране спољним притисцима, економска независност је кључ за враћање достојанства и суверенитета. Само кроз економску снагу можемо изградити темељ за истинску слободу, где Србија неће бити пука пион на шаховској табли Запада.
Текст је инспирисан твитовима Аљоше Карамазова са Х
