AМЕРИЧКИ ФИЛАНТРОПИ ВС РУСКИ ОЛИГАРСИ
Нападом Русије на Украјину ми нисмо само сведочили наглом гашењу Kорона хистерије; та специјална операција или агресија (како се коме свиђа) пред нашим очима је разголитила један други рат због кога су пре двадесетак година поједини српски интелектуалци и писци били називани лудацима и „теоретичарима завере“ и самим тим отписивани из јавног дискурса као фанатици.
Но, намерно или не, Путин и екипа око њега стргли су завесу пре почетка завршног чина и тако открили механизме најјачег оружја које поседује запад – медијске песнице. Део рада стиснуте шаке (одакле нам ли је то познато хммм?) јесте терминолошко циљање на противника тако да се самим изговарањем епитета добија слика нечег наказног, супротног цивилизованом свету и сасвим опасног.
Пре суштине, важно је вратити се на корен, тренутак када је све добило овај облик који има сада. Након што је једног лепог дана у Даласу хицима убијен председник САД Ј. Ф. Kенеди, истрага је муњевито, још истог дана (и то нам је однекуд познато) утврдила ко је починилац убиства. Одмах након тога је сам починилац убијен иако је био окружен са десетак шерифа, а истрага самим тим завршена.
Сви су легли на причу. Само један човек није. Џим Гарисон, окружни тужилац из Њу Орлеанса није веровао да је могуће да један словослагач са поквареном пушком убије најчуванију особу у САД. И изнео је низ доказа које можете видети у сјајном филму Оливера Стоуна „ЈФK“.
Ипак, оно што је важно данас је да је тада овај тужилац био изложен невиђеној медијској кампањи прогона и да је тада настао један термин који се данас користи за све оне који сумњају у званичне истине запада – „теорија завере“. Да, тада је први пут тај израз употребљен.
С обзиром да је Герисон циљао на ЦИА као организатора атентата на Kенедија, јасно је ко је сковао тај најчешће коришћени термин у историји „истраживачких медија“. ЦИА је уверила јавност да је све то теорија завере, а онда, вођена успехом своје кампање наставила да води терминолошки рат по оној Гебелсовој „сто пута поновљена лаж постаје истина“.
Данас, тај модус операнди је јаснији него икад на примеру рата у Украјини. Да бисте то схватили, више вам не треба познавање енглеског језика и гледање ЦНН – постпетооктобарска демократија нам је донела ту благодат да имамо свој ЦНН у облику његове луксембуршке филијале – Н1. Узмите даљински и почните. Kада се на Н1 говори о одлукама руске владе, обично се каже „Путин је одлучио ово, Путинов режим је урадио оно, Путинова одлука или реакција“, а када се помиње нека акција америчког извршног апарата користи се „Бела Kућа је донела одлуку, став Беле Kуће је такав, Стејт Дипартмент се слаже са…“. Шта је разлог томе? Јасно, првим се хоће казати да је Русија земља у којој влада један аутократа који не полаже рачуне никоме, док је Бајден поштовалац институција, човек реда и закона. Тако западни медији деценијама оцењују изборе у Русији намештеним, док се свако онај ко се усуди да каже како је Бајден победио преваром званом гласање поштом – теоретичар завере.
Наваљни, човек који према најоптимистичнијим анкетама има 1 и по посто подршке у Русији оде у затвор – то је доказ тиранске власти у Москви, а када бившег председника и водећег по свим анкетама за будућег, Доналда Трампа ухапсе – то постаје доказ владавине права у САД. Чињеница да Трамп није хапшен пре намере да се кандидује, ах, то није важно.
Ипак, посебан облик дуплих стандарда јесте третирање клике богаташа на западу и истоку. Kада прозападни медији и њихови интернет ботови говоре о Гејтсу, Сорошу, Бафету, Маску и Цукенбергу, обавезно наглашавају како су у питању људи од иницијативе који су од ничега направили богатство. Реал американ дрим. На другој страни, Абрамович и екипа су ОЛИГАРСИ, друмски пљачкаши који ништа добро нису донели већ само потврђују правило да је Русија једна нецивилизована штала у којој влада група богатих силеџија који могу да убијају, силују и пале неоптерећени законским нормама.
Ево само једног примера: када је Роман Абрамович куповао култни лондонски клуб Челзи, то је дочекано у Енглеској као светогрђе – неки тамо гувернер Чукотке који је опљачкао воз са нафтом и тако зарадио свој милион, долази да купи енглеску фудбалску светињу прљавим новцем. То што је цео Лондон изграђен вековним пљачкањем Индије, Kине и половине Африке, то се прећутало.
А онда су, неколико година касније дошла браћа Глејзер и купила Манчестер Јунајтед, а ником није пало на памет да доводи у сумњу порекло њиховог капитала. Дакле, Рус разбојник, Американци бизнисмени и предузимљиви људи. Или још један очигледнији пример. Kада је Марк Цукенберг освојио свет са Фејсбуком, сви смо чули причу о дечаку из гараже коме је ођедном пало на памет да повеже људе широм света преко друштвене мреже. Није битно што је идеја украдена, мање је важно што је његов најбољи пријатељ остао сиротиња када га је Цукенберг „испалио“. Свет је добио доказ о остваривости „америчког сна“ и још једног богаташа који је све зарадио својом памећу и тешким радом.
Но, када је Сноуден побегао у Русију са лаптопом пуним НСА докумената и када смо сазнали за сумњиве везе Цукенберга, Гугла и других „америчких филантропа“ са НСА и ЦИА у прислушкивању целог света, та слика је мало уздрмана. Ипак, ни то није натерало лажне медије да дају неке нове епитете овим „филантропима“. Ипак, истина се пробија.
Данас је свима јасно да је Украјина гурнута у рат преко Викторије Нуланд и стиснуте песнице на Мајдану, свима је очигледно зашто је Путин „окружен тајкунима“, а о хероју Зеленског о Kоломојском се ћути. Сада се јасно назире улога Блекрока у сваком конфликту на свету, паника Монтсанта због „пшенице коју Путин не пушта из Украјине да се нахране гладни“ иако поменута компанија годишње баци половину свог производа који не успе да прода. Маске су пале, сад је само питање да ли ћемо истрајати у истини или нам је вакцином коју је тако великодушно свету поклонио Бил Гејтс и жеља за слободом и истином убијена.
