Књига “Ешалон“ је изашла половином прошле године када се такозвана Специјална војна операција већ растегла на неколико месеци. Близу смо годишњици почетка тог догађаја, рата који је већ имао бар четири фазе, тренутно улази у пету, а већ назиремо шесту. Разбуктао се и не само што је девастирајућ по Украјину, полако и по Русију посредно, већ је постао извор разноврсних проблема и потреса по свету. По први пут после Кубанске кризе из сада већ далеке 1963. године чак се и авет нуклеарног рата надвила над овим делом Европе па и планете у целости и то у озбиљној мери.
У овом кратком осврту биће речи о садржини књиге, у вези са садашњим ратом, где је њена тема изузетно актуелна. Сама књига је заснована на тексту полудеценијске старости, али који је уочи овог рата детаљно допуњен, како што се тиче истинитости, тако и са новим подацима. На крају су аутори извршили скраћивање у компактну верзију са 200 страна, док су последњи мањи коментари додати практично у доба избијања сукоба и током његових првих неколико месеци.
Књига је по дефиницији требала да служи за оно што је описивао првобитни радни назив текста а то је: Кратак водич кроз руске (совјетске) радаре и аутоматска средства управљања, док на крају није добио сасвим пригодно име “Ешалон“. Унутар књиге су осим класичних радара обрађена и средства пасивне пеленгације, док су бродски и летећи радари на жалост испали из коначног облика мада о њима можете да прочитате на Фејбук групи на којој су аутори администратор и један од модератора.
Као таква, књига је требала првенствено да послужи да читаоцу, без неких посебних знања о овој техници, пружи преглед руских осматрачких и аквизиционих радара и система за аутоматско управљање у њиховом свеколиком ПВО, у периоду од Другог светског рата до данас. Нишански радари наравно нису обрађивани јер они природно припадају теми која је логични наставак овакве књиге а то су Ракетни системи ПВО и активна ометачка средства, но у “Ешалону“ сваки осматрачко-аквизициони радар (или пеленгатор) тих система је обрађен у некој већој или мањој мери и на неки начин категорисан.
Књига је по субјективном мишљењу аутора и неколико читаоца практично јединствено груписан текст на ту тему чак и у светским оквирима и у том смислу она има значајну, макар посредну вредност и за особе које су на студијама или средњим и вишим школама и академијама, а који похађају области везане за тему. У сличном стилу постоји само једна руска доста обимнија књига која се позабавила и подацима које су аутори проценили као непотребне за свој рад, а то су информације о великом броју инжењера али и фирми које су производиле ове системе, као и приче из историјског развоја истих.
Међутим “Ешалон“, као своју изузетну особину за сада, има поделу у групе која је јединствена и та подела је је ишла унакрсно пре свега тако што су радари подељени по таласном опсегу на метарске, дециметарске и центиметарске. На такву поделу један од аутора се одлучио на основу биографских прича совјетског официра који је радни век провео на системима за командовање АСУРК-1 и Вектор, и на основу неких личних искустава везаних за Абхазију 2008. У руској литератури се недостатак управо те поделе највише замера већини књига оваквог типа а интересантно је да она није присутна ни на западу, који истина углавном не третира руску технику у књигама за грађанство овог типа.
Са друге стране у књизи “Ешалон“, радари су и пре те поделе по опсезима, примарно подељени на оне који припадају Територијалној ПВО (Воздушна ПВО) и на оне које припадају Трупној ПВО (ПВО Сухопутних). Да би подела била још тоталитарнија они су подељени истовремено на старе и нове (укључујући модернизоване). Такву техничку, формацијску и поделу по опсезима, која вам одмах руски радар лоцира на неки начин у модел бојишта, скоро па нигде до сада није било у литератури у целости ове теме.
Друга добра особина књиге је у њеном балансираном критичком ставу, код кога се у највећој могућој мери што неутралније и професионалније тежило ка правилној оцени вредности ових средстава, односно могу се наћи критике које никад не би биле објављене у руском извору док са друге стране у највећој мери нема уобичајених критика којима запад обично обасипа било који оружни систем на свету који није њихове производње. Заправо врлине или мане ових средства а које се у књизи појављују су врло дуго и пажљиво истраживани детаљи скупљани на много разних начина од књига и часописа, преко интернета затим личних преписки разних типова, па чак и нешто личних контакта па и личних искустава, малих обзиром на величину теме по времену и простору и генерално су дакле ауторске природе, синтетског војног аналитичког закључивања.
Мана која можда то и није је да су аутори можда не много приметно, али се то ипак тихо провлачи, више склони концепцијама и решењима такозване школе Трупне ПВО, назовимо је Смоленском школом, него иначе моћнијој, богатијој, чувенијој и развијенијој Територијалној ПВО. Поглавље четири, које је посвећено системима командовања АСУ и које је један од аутора са правом хтео да одвоји у посебну књигу, је свакако најтеже за читаоца, али се зато одликује до сада најсажетијим а истовремнео и најсвеобухватнијим приказом историјског развоја и комплексног изгледа руских командно информационих системских хијерархија и по томе је питању најбољи општи извор о свим тим хијерархијама који је до сада икада објављен на једном месту.
Да видимо шта се може научити из књиге, а шта је на сцени у рату у Украјини.
Пре свега да је руска ПВО оправдала свој значај и важност коју су јој аутори књиге приписали, а исто тако да је доказала и квалитет, јер међу руским оружаним снагама само су јединце ПВО у овом рату оцењене са оценом одличан 5, све остале са мањом. На несрећу по Русе, остатак совјетске ПВО у Украјини је уз помоћ западних савезника, као и методе и опрема који излазе из руске концепције, бар за сада, нанео много штете и врло много ограничења у употреби не баш превише јаком руском ваздухопловству. Такође можемо да видимо да су и поред тога средства и јединице Трупне ПВО и поред својих ограничености показале за нијансу бољи успех од Територијалне ПВО и да је у стварном рату управо она можда и највише оптерећена. Истине ради у томе је пресудан значај имала слабост украјинског ваздухопловства за наношење удара на већој дубини бојишта.
На интернету имамо стотине и стотине сати снимака из овог сукоба, не рачунајући фејкове. У тим снимцима многи “јунаци“ из Ешалона, односно радари се појављују у свим својим улогама, од оних за које су прављени као ултимативне направе за контролу ваздушног простора и борбу у њему, преко, што би ветерани рекли манекенских снимака, па све до улога жртве у снимцима када страдају под неким дејством противника. Како књига обухвата све радаре совјетског односно руског порекла многи међу њима су на бојишту са обе стране. У књизи недостаје шире објашњење за практично само један више украјински радар (Пеликан) мада се и он спомиње на страни 37. Тако је велики број типова радара описаних у књизи сада у рату, али се на доступним снимцима појављују веома мало.
Мањи интегрални радари на Осама, Торовима и Панцирима су наравно виђени као и Хармонија, такође и понеки Купол из система Бук, СТ-68 Нива поготову са украјинске стране из система С-300ПС, понеки П-18 са украјинске стране и понеко Небо, обично Небо-СВ са руске стране. Осталих великих радара разних опсега који су сигурно присутни на бојишту, углавном нема нигде на снимцима, а командних центара из разгранате руске командне хијарахије скоро да нисмо видели ни на једном као што су и крајње оскудни подаци о украјинском систему командовања и аутоматизације који су направили уз западну помоћ и који се појављује као систем Ореанда-Вираж-Планшет. То итекако показује колико је ова тема на овом свету у стварности херметичка и колико задире у сферу непознатог и тајности.
Но да видимо шта смо до сада приметили током сукоба. Прво руски ПВО је заиста моћан, иако је украјинско ваздухопловство много слабије, ипак континуално постоји, страховито је на мети руског ПВО, мада се мора признати да и руски ловци често имају успеха, но не заборавимо да и ловци делују уз помоћ својих командних КУБА хијерахија што је скраћеница за АСУ који опслужује ловачке јединице ПВО, а које и саме имају своје радаре или користе друге радарске информације паралелним или вертикалним хијерахијским везама. Број оборених украјинских авиона се је највероватније скоро троцифрен.
Са друге стране иако врло стари, совјетски системи Бук код Украјинаца су постигли невероватне резултате у јако тешким околностима, нешто су слабије биле јединице са С-300ПС мада су и оне одиграле велику улогу. Број оборених руских авиона је сасвим сигурно преко 50. Наравно без помоћи са запада украјински системи би одавно страдали, али су уз њихову помоћ добили могућност да упорно стварају контролу над средњим и великим висинама у ваздушном простору чак и на истоку земље. Ваздушни простор западне и централне Украјине је константно контролисан авионима АWАЦС и сада већ и са неколико земаљских радара великог домета, а уз испоручене ракетне системе долазе и радари средњег домета, али је све то негде до Дњепра.
Преко Дњепра константно, уз непрекидно њихово уништавање, периодично али упорно делују украјински радари пре свега П-18, СТ-68, Купол, Пеликан па и старе верзије Стервјатника. Уз помоћ америчког Старлинка, дакле интернет космичког система и преко мреже мобилне телефоније па понекад и другим везама, мада у мањем броју случајева, сви подаци из украјинског ВаП-а се скупљају на једно место и дистрибуирају свим корисницима практично истовремено. То је омогућило украјинском ПВО да у потпуности пређе на дејство из заседе са свим својим јединицама, а да истовремено свака ватрена јединица буде квалитенто снабдевана информацијама преко таблета код завршиних корисника.
То је створило јако лошу околност руском ваздухопловству које због тога никад није успело да у потпуности развије своју превласт и крунише је масовним бомбардовањима са средњих висина невођеним бомбама. Да се то десило украјинска страна би већ одавно изгубила рат. Но сама Украјина је угрожена дејством разних крстарећих ракета и дронова по инфраструктури у својој дубини и тешко се са тим бори. Услед тога су и толико актуелне и грчевите разне испоруке ПВО система са запада. Још један доказ да ПВО као одбрамбени систем не може донети победу у рату, али и да без довољног ПВО рат увек губите.
Руски ПВО у овом рату и поред великог броја обарања авиона и хеликоптера заправо у први план искаче по неким другим дешавањима. Најважније од њих је што је руско ПВО детронирало хистерију о свемоћности беспосадних летелица класе МАЛЕ која се распламсала по свету нарочито после Карабашког рата. Ешалонирани двослој Тор – Бук је у потпуности почистио МАЛЕ дронове са неба. Такође је од изузетног значаја и борба руског ПВО са тактичким ракетама систеама Смерч, Ураган и ХИМАРС. Видимо да су ту наишли у почетку и на проблеме који су морали у ходу да буду решени чак и новим алгоритмима у препознавању праћењу и додели циљева који су брзо уведени у употребу, чиме је ПВО опет показао да је далеко гипкији и еластичнији по мисли и реакцијама од очигледно доста инертне копнене војске, а да је самохваљено ваздухопловство далеко мање потентно од гламура којим се годинама окруживало.
Наравно проблем микро БПЛ је у овом рату изашао на светску сцену, решавање проблема борбе против њих је очигледно у будућности на најнижим нивоима трупног ПВО, а не на вишим нивоима. Вероватно ће временом бити створена нова грана војних активности борбе против микро и мини БПЛ. Она ће имати нова још невиђена средства или средства која су сада у прототиповима или предсеријама, а у будућности ће бити уобичајена у трупи. Вероватно ће се појавити и сасвим нови облици те борбе. Унутар тога вероватно ће доћи до појаве великог броја малих радара за такву борбу и ако једног дана можда један од аутора буде радио репринт књиге то поглавље ће вероватно имати засебно место.
Ту долазимо до тога да је мистификована руска противелектронска борба (РЕБ) у овом рату, на први поглед подбацила. Истина на видело је изашла, од стране новинара и надлежних генерала да је она више него било шта у руској војсци мистификована, у доста случаја чистим фантазијама, а заправо се радило о некој врсти корупције којом се прикривало дугогодишње отицање пара, док резултати рада на тим системима нису исправно контролисани. Међутим, управо ових дана када су се борбе распламсале на неким секторима фронта приметан је рад руског РЕБ-а, али такође и украјинског који је у међувремену опремљен и организован од стране запада, а чија средства и уређаји никада нису имали медијску помпу као руска, која нису много мање ефикасна од руских. Заправо су нека и ефикаснија, док се проблем квантитета очигледно десио и на западу јер корупција тамо није ништа мање присутна само је мање брутална и мање видљива.
При крају Хладног рата, совјетски системи за противлекетронска дејства су као род војске је престали да постоје, на западу су фондови скресани на само делић онога што су некада имали тако да су и они добрим делом у некој врсти заостатка, али имају ширу технолошку и материјалну базу па је могуће да ће брже напредовати у наредним годинама. Добро развијени руски системи пасивне пеленгације су показали мање него што се од њих очекивало јер им је углавном фалило квантитета.
Са друге стране мистификовани амерички ХАРМ се показао још лошије него што је то било пре више од две деценије на Балкану само што је то тада добро прикривено јер и тамо војни врхови воде своју комерцијалну политку. Једнако томе, толико хваљена руска ПРР (противрадарска ракета) типа Х-31П је показала безмало два пута мање перформансе него што су се у наводили у рекламним наводима, а осталих модела углавном фали квантитативно. Истина, ПРР ракете тешко делују против ПВО који је у заседном облику дејства, а поготову ако је тако добро подржан Старлинком.
Такође, веома важно искуство овог сукоба је изузетан значај покретљивости у свету ПВО па наравно и његових радара, јасна афирмација аутора ка том приступу у књизи је очита, и тај појам је и један од оних који је ауторе и одвео фигуративно речено на страну трупне ПВО која је прва посегнула ка покретљивости, док је, такође наглашено у књизи, територијална ПВО и дан данас са остацима проблема по том питању, истина не више као некада.
Ратна стварност је са своје стране прекинула многе пројекте који ће или чекати неко боље време или просто нестати у вихорима историје, а међу некима од њих наћи ће се и поједини модели радара наведени у Ешалону па и командних система, нарочито они који су имали проблема у развоју или коначној пост фестум концепцији или тактичко-техничких карактеристика, а за које се и у књизи износе такве сумње.
Тако у погледу главних актуелних јунака из књиге Ешалон, сада има јако мало информација, радаре Противник, Небо-М, Гама-С1, Лира 96, нигде није могуће видети нити сазнати о њиховим дејствима али исто важи и рецимо за Обзор, Имбир па у највећој мери и Небо-СВУ. Један од најмлађих, Падљот-К (Подлет-К) је ступио у дејство (и имао бар један губитак у борби од артиљерије) очито успешно подржавајући систем Панцир који се добро показао у својој борбеној ниши. Такође, постоје извештаји да је постављен званичан рекорд у даљини обарања пилотираног циља од 200 км који је највероватније остварен системом Антеј С-300В4.
Он што знамо је да су рецимо јединице руске војске са лаким преносивим ракетним системима ПВО (МАНПАД) обориле трећину украјинских авиона и хеликоптера, што те, концепцијски гледано, системе са сумњом враћа у актуелност. Са правом можемо претпоставити да су највише успеха међу њима имале управо оне јединице које су имале интегрални радар типа Хармонија и командна средства из породице Барнаул.
Други такође важан податак је да је од укупног броја циљева које је руско ПВО оборило (дакле збир пилотираних, беспосадних летелица и балистичких пројектила) чак 60 % одлази на јединице трупне ПВО. Од њих, 65 % су обориле јединице које су имале најновија средства као што су С-300В4, Бук-М3 и Тор-М2(М2У, М2ДТ). То је страховит податак и у њему се крије то да способност за ефикасно обарање тешких балистичких циљева имају само ти најновији системи и да онда и не чуди што су нови алгоритми увођени на старије системе. Такође се открива и да је са тим најновијим Буковима била наоружана само једна бригада, а сазнали смо и пре рата да нису све јединце добиле нове Торове-М2 већ има и доста старих М1, што је иначе било банално јасно са видљивом употребом старе добре Осе у многим случајевима, иако је она данас застарела, односно да Тор који је преживљавао 90-те никад није стигао да замени ни Осу, а камоли да је верзија М2 заменила варијанту М1. Повезаност нових алгоритама, који свакако нису један, нити иду на један систем, показује да је тај захват добрано ушао и у системе командовања и у АСУРИ хијерахију. Колико је то било успешно на том вишем нивоу не знамо за сада а можемо са сигурношћу да претпоставимо да су интегрални радари борбених формација вероватно непропроционало много изложени.
При томе морамо да приметимо да је употреба балистичких ракета средњег и вишег тактичког домета поготову ХИМАРС са сателитским навођењем јако усложила рад формација и по самим изјавама са руске стране променила и начине груписања на самом ватреном положају, али и у маршу. Но највише су се промениле навике око маскирања које је сада постало чињеница од које зависи преживљавање. Од скоро се у већем броју примењују и лажне мете новије генерације.
Податке са украјинске стране немамо, сваки њихов успех је потпуно утопљен у десет пута већу масу прављења лажних снимака од једног истог догађаја. Са друге стране већина њихових успеха је зависна од система командовања Ореанда-Вираж-Планшет који се у највећој мери ослања не само на Старлинк као основно средство везе већ и на комплетну сателитску и ЕЛИНТ, ЦОМИНТ и СИГИНТ извиђачку активност НАТО, па зато нико и нема скоро никакве податке. Тако у овом тренутку немамо инфромације, нарочито за оне јединице које су деловале или делују искључиво источно од Дњепра, а које су попуњене практично старим или модернизованим украјинским радарима П-18 можда и П-14 и П-15, затим са нешто мало произведених украјинских радара типа Пеликан 80К6 и неколико његових новијих и савременијих прототипова, као и са интегралним радарима система Бук и С-300, као што су СТ-68, углавном модернизовани, вероватно и неколико радара старијих верзија Стервјатника, као и старијих верзија радара Купол који је код Украјинаца одавно и специфично модернизован.
Проблем нисковисинске локације и на овом ратишту изашао је на површину као посебан проблем у свеколиком ПВО обе стране што се види по релативно великом успеху разних крстарећих и крилатих ракета и камиказа дронова или као што пише на страни 81. књиге Ешалон: Проблем нисковисинске локације је стално присутан и дан данас и он је засебан проблем у радарској локацији. Појава мањих дронова само га је још више пута погоршала. Број руских летећих радарских система (АWАЦС) се показао као недовољан поготову оних новијих квалитетнијих модела. Такође је очито да на бојишту руској страни недостаје авион класе Ривет Јоинт и садашњег облика авиона Цомпасс Цалл, какви постоје код Американаца, истина у далеко мањем броју него пре.
Овај рат је отворио више питања у свим областима док ће се коначни одговор видети тек на крају када један од противника потпуно падне какав је изгледа неумитан ток овог рата. То наравно важи и за ПВО. Обе стране.
У писању овог текста учествовао је и један од аутора књиге Бранислав Којадиновић, дипломирани инжењер војног машинства Машинског факултета у Београду.
Зоран Вукосављевић, бивши припадник ракетних јединица ПВО Војске Југославије, учесник борбених дејстава током НАТО агресије и врсан познавалац ПВО тематике ексклузивни је Танго Сиx колумниста.
Зоран је коаутор нове књиге „Ешалон – Историја развоја совјетских и руских радара, командно-информационих система и система аутоматизације“ и администратор групе о ПВО техници на Фејсбуку.
AUTOR:
Zoran Vukosavljević
Kolumnista
Извор: tangosix.rs