Време тужно. Снег као да хоће да заспе кућe и људе и живот (12. новембар 1917. -Избори за Учредителное собрание)
Радоје М. Јанковић. У вихору Октобарске револуције (1916-1918); приредила Даница Оташевић. – 1.изд. – Нови Сад: Прометеј; Београд: Радио-телевизија Србије, 2019. “Прометеј” је сада једна од ретких издавачких кућа која брижљиво чува и негује српску историју, биографије и аутобиографије од заборава, објављује монографије о Првом светском рату, и што је најдрагоценије по први пут октрива широј читалачкој публици вредне мемоаре из Првог светског рата, доба револуције, која је тада захватила Русију. У времену великих епохалних промена и у времену нестанку великих сарстава говори о животу обичних људи. То је увек вредно пажње и читања. Књиге су доступне у књижарама али и у бољим библиотекама па се могу читати и без значајног трошка њихове куповине. Те драгоцене књиге нам дају слику света, дају нам и слику времена које личи на наше али је и толико различито. Те књиге су нам и поуке за садашњост али и својеврсни бег у неко друго време и простор бег од депресивне свакодневице или од актуелнох политичких и друштвених дешавања.
У књизи је представљено две године живота пешадијског мајора Радоја М. Јанковића (1879-1943). у предговору књиге читалац може детаљније да се упозна са његовом биографијом коју је приредила Даница Оташевић. Издање је богато илустровано са
архивским фотографијама, скенираним страницама дневник Јанковића. Јанковић се нашао у жижи ратних настојења предреволуционарне Русије и касније, био је очевидац динамичног и драматичног политичког живота кад се формирала нова, Револуционарна Влада те њених покушаја постизања мира са Немачком. На полеђини једне од скица ултиматума српској влади на Крфу Радоје Јанковић23.маја 1917. године
у Петрограду записао: “Г.Р. Јанковић, мајор пешадијски, који је 1916.кренуо у Русију задржао се у Петрограду да (по жељи принца регента Александра) ради на новинарској пропаганди. Касније, 1916.године упућен у Одесу да буде председник комисије за извиђање злоупотреба које је починио др Милан Шаиновић у друштву са београдским трговцем Ћирковићем и његовом женом Бертом… Г. Јанковић је похватао злоупотребе, али је у току истраге спречен од г. Спалајковића и г. Пашића да ухапси Шаиновића. Злоупотребе су ишле на 12.000.000 рубаља.”
После тога аутор мемоара је разрешен дужности и позват у Солун ради истраге његове везе са тајном организацијом – црнорукцима, али се није упутио у Грчку, него у Петроград где је отпочео кампању за слободу ухапшених другова у Солуну. После стрељања његових ратних другова у Солуну (пуковника Димитријевића Аписа и других) он је покушавао да “истера” правду Солунског процеса у Русији. Није омиљен код Пашића зато што својевремено Јанковић открио малверзације око набавки намирница за српску војску, с тим што је део пара од набавки ишао у џеп самом Николи Пашићу. Нико не воли сведоке незгодних ситуација у којима се нашао.
Писао је редовно извештаје те је достављао исте битним, по његовом мишљењу, службеницима новог поретка. Али нико није марио за далеку Србију, са Владом у изгнанству јер су у том моменту и сами Руси имали мноштво својих брига и сукоба око новог друштвеног устројства. У својим дневницима Јанковић јако прецизно описује дешавања тог доба, често користи и руске речи. Како је тачно видео суштину промене политичког курса и свргавања Царске породице: “Русију туку Лењин и Троцки дезертерством војске, оскудним средствима, глађу и дугим ратовањем… Русија није за цепање”. У дневничком запису од 23/10. маја 1918. године Јанковић пише: “Колико дубоко је продро метеријализам у живот народа! Лаж заузима место истинског морала… Лажу државници, лажу армије! Човечанство у неморалу”.
На свом путу кроз целу Русију (у овој књизи је дат последњи део дневника који се односи на путовање од Чељабинска до Владивостока, током тог путовања аутор је могао доста тога да проучи у животу Руса и народа који се насељавају Русију. Чак га “нервира” да су и у револуционарно време цене високе, а Руси “поправку одела одлажу 3 недеље”. Можемо да се запитамо да ли постоји земља где не расту цене и да се не одлаже поправка одела кад је у току револуција и промена политичког уређења. Тако се он жали да “обућар 10 дана пар обуће држи – и ништа. Какав купус од друштва” – такав закључак прави Јанковић. Уз све то он не губи наду у српско друштво и у српски карактер. “Срби нису глупи, нису лукави, нису подвалџије. Нису пакосни, нису злуради. Србин је божји човек (ортографија аутора је сачувана)”. И пре више од 100 година врло прецизно примећена једна нека наша заједничка словенска особина да по сваку цену узор тражимо у западним друштвима, а не у својој култури и у својим обичајима. “Но што је најгоре нико се не труди да у васпитање кроз децу, кроз школу, унесе основну промену о начину мишљења Србије на страна друштва и на саму себе!” (запис од 28.јуна/15.јула 1918.године).
У његовој књизи ћете наћи успомене и на Краља Александра, док Јанковић није пао у немилост због оптужби према њему од стране Николе Пашића. Кад је Пашић требао да иде у Петроград, краљ (тада још престоланаследник) није хтео са разлогом да га пусти самог, објашњавајући то овако: “Стар је, мистификатор је, не дам да ми блефира са Русијом. Хтео сам да неко иде са њим, да види ко ће да га прими, како, шта ће да му обећају, а не да нас по повратку отуд лаже по обичају… Хоћу да знам тачно шта отуда можемо да очекујемо”. Шта се дешавало са аутором ове књиге после рата. По повратку у Србију, одлежао је казну у затвору због оптужби из Солунског процеса, и једини од црнорукаца био помилован од стране Краља Александра 1925. године. Не само то већ је био и именован за конзула у Њу Јорку, после чега је био премештен у Тирану. Као посебна целина ове књиге је дато његово оригинално виђење марксизма, као и о тајнама Лондонског споразума и Краља Александра. Опширна Јанковићева критика марксизма је, свакако, вредна пажње. С тим, што по мишљењу Јанковића „Лењин је индивидуа највећма отрована марксизмом…Лењин је, кад му је Немачка допустила 1917.године да у специјалном возу пређе у Русију, донео у себи у Петроград детрукцију и диктатуру пролетаријата“. Лењин, по њему, био је само „професионални револуционар“. Јанковић је слушао његове говоре у Смољном институту и у другим околностима, у Петрограду 1917. и 1918. Револуционар ради револуције, који је доста потчинио марксизам својим циљевима. Опширно дело Јанковића је дато у саставу књиге, и сваки, кога занима ово компликовано питање, протичаће студију Јанковића у књизи.
Може се рећи, да се дневник завршава некако недоречен, нема речи о томе како се Јанковић вратио са својом женом у Србију. Дневници су постали доступни јавности захваљујући јединој ћерки Јанковића – доктора Видосаве Јанковић (рођена у Риму 1919., умрла у Београду 2016.), која је поклонила очеву архиву Библиотеци у Чачку. Занимљиво је да је она била преводилац Јованке Броз приликом државних посета југословенских делегација (1944-1954). Књига је заиста вредна пажње читаоца, овакви дневници су вредни као историјски материјал „из прве руке“, и захваљујући овој едицији сваки читалац може да сазна јако пуно о Првом светском рату, официрима, лекарима, новинарима…
Анна Радун
