Историја подгоричке „урбане елите“ није само културни куриозитет већ и системска стратегија дискредитације Српске православне цркве (СПЦ). Од Омладинских графита деведесетих, преко култа Јеврема Брковића и његових синова, Балше и Дамјана, до данашње медијске платформе Антена М, траје један те исти ток: културно-политички удар на српство и на светиње у Црној Гори.
Јеврем Брковић, познат по својим антисрпским ставовима и усташкој идеологији у културној обради, поставио је темеље „елите“ која ће у наредним деценијама себе представљати као „авангардну“. Његови синови, Балша (писање) и Дамјан (сликарство, али и злоупотреба наркотика, према достављеним материјалима), наставили су тај култ. Окупљање је било обавијено ореолом „уметничке слободе“, али у пракси повезано са пороцима, скандалима и демонстративним одвајањем од православног идентитета.
Редакција Антене М се налазила преко пута Цркве Светог Ђорђа, најстарије подгоричке гробљанског цркве. Управо у њеној порти организована су ноћна окупљања: пијење вина, пушење марихуане, и понашања која су јавност доживљавала као скрнављење — чак и извргавање руглу гробова мученика. Тако је Црква Светог Ђорђа, по којој је Подгорица добила име, била мета профанације: место молитве претворено је у сценографију ноћних „елитистичких“ спектакала.
Након гашења Омладинских графита (2001), исти кругови истакао се као језгро медијског фронта Антене М. Овај радио и портал наставили су исту линију:
-сатанизацију Митрополита Амфилохија,
-систематско представљање СПЦ као „агента Београда“,
-подривање верског и културног угледа.
Дакле, наратив који је деведесетих представњен обликом хумора и графита, у XXИ веку добија институционалну форму медија.
Посебно треба истаћи улогу Брајана Брковића, за кога се, према достављеним материјалима, наводи да му је остављен „аманет“ Јеврема Брковића: да настави културно-политички пројекат рушења српства у Црној Гори. Уместо духовне и моралне вертикале, настављен је пут деструкције: наркоманија, анархија и антисрпска реторика као „уметничка слобода“. Брајанова појава представља последњу карикину у ланцу којим се културно наслеђе Брковића претвара у средство сатанизације српског бића.
Јеврем Брковић утемељио је култ у којем се усташка идеологија пакује у „уметност“.
Балша и Дамјан су својим деловањем симболизовали спој „културе и порока“, а њихова окупљања у порти Цркве Светог Ђорђа била су демонстративни чин скрнављења.
Антена М је институционализовала тај дискурс у медијску стратегију против СПЦ.
Брајан Брковић данас носи заставу тог наслеђа: медијски и културни фронт против Српске православне цркве и српског народа у Црној Гори.
Ово није питање субкултуре, већ питање системског, плаћеничког удара на духовни идентитет.
Текстом не анализирам прошлост, већ позивам на одбрану садашњости. Српски народ и СПЦ морају бити свесни да је антисрпска кампања у Црној Гори дугорочна, културно упакована и медијски легитимисана. Супротставити се може само истином, сабраношћу и разобличавањем.
Човек снује, Господ одређује!
М.П
Наставиће се
