Манастир Јовања – Ваљево – Manastir Jovanja
„Оче, потребно нам је да се посаветујемо, – испред мене стоји старији брачни пар, – из неког разлога све невоље и несреће су се свалиле на нас истовремено: ауто су нам украли, стан опљачкали, син и снахе су пред разводом. Можда нас је неко урекао?“
„А јесте ли бабу давно сахранили? – питао сам ја редом.
„Али какве везе има бака с тим? Пре шест месеци смо је сахранили … „
— Да ли је ишла у цркву? – Настављам да запиткујем.
„Ишла је, и иконицу је имала. У последње време није могла да хода – па је неке записке (имена) слала преко комшинице”.
Баке, бабе… Недељом и празницима, шепајући са штапом, у препуним аутобусима, по сваком времену, на десетине километара иду у храм Божији, ваде своје спискове имена и синодике, а тамо – десетине имена за здравље, десетине за покој душе. Одавно су је сви заборавили, али она се моли за све, зарађује хлеб небески, она сама мало добија – гладних хлеба је много.
Њеним молитвама Бог чува децу на путу и ван пута, комшије и познанике. Искупљује грехове благочестивих сродника и оних који су отишли без покајања…
А ми живимо, једемо туђи хлеб и ругамо се. Тако је отишла хранитељица, а нико је није заменио. Невоља, невоља ће бити кад све бабе помру.
Архимандрит Георгије (Шестун)
