Недавно сам имао кратку «твитер дискусију» о разлици између популизма, пропаганде и демагогије. То појмовно преиспитивање било је трећи мотив за писање овог текста. Први окидач је серија предавања и емисија о популизму коју сам на ју тјубу гледао, други емисија Без цензуре у којој је гост био професор Владица Цветковић. Две „ствари“ желим да анализирам/прокоментаришем у овом есеју. Прво, то да Вучићев ауторитарни популизам није изазов/кочница европским вредностима и напретку, већ су то два лица исте медаље – медаље популизма. То је синергија аутократе и његових растегљивих појмова (европске вредности, напредак, развој) са једне стране, и другосрбијанских „ловаца у мутном“ ЕУвредности са друге стране. Непрецизност појмова која је у политици могућа и пожељна (што са науком није случај), као и њихови различити новои значења (когнитивни, емотивни, прескриптивни) омогућавају ауторитарним популистима математички прецизне податке, кампање, наступе и вишедеценијску власт. С тим у вези, друга теза коју желим истаћи јесте разликовање ауторитарног и ауторитативног популизма, при чему се први темељи на другом. Европске вредности су, исто као и традиционалне вредности једног народа (популуса), баук у рукама проевропских политичара, али и овог другог, ауторитативног популизма оличеног у ономе што се зове струка, наука, експертиза, аналитика. То је онај пресудни трећи ауторитет, трећа грана моћи (поред медијске и олигархијске) која даје привид легитимитета ауторитарним порецима.
(1) Сви ауторитарни режими су или популистички или прелазе у диктатуре. Популизам је најмоћније средство да се ауторитарна власт одржи, да се пред домаћом и светском јавношћу производи и одржава привид да је све у реду. Физичку силу диктатора људи лако препознају, боје је се, лако је прихватају али још лакше одбацују. Популизам једног аутократе добија различите обрисе у различитим деловима света, али је у свима њима средство владања које користи исте механизме. Свет се убрзано мења, а ми смо у транзицији у таквом свету који је и сам у транзицији. У домену психичког и духовног човековог живота могућности манипулације су огромне (емоције, класна припадност, социјални статус, предрасуде, склоности, преференције, пажња – на све то се може утицати). Популиста преко странке и контролисаних медија намеће наратив да је он воx попули (глас народне воље). Ауторитарни популиста користи 1. растегљиве појмове, 2. заробљене медије и 3. универзитетску елиту конформиста и опортуниста. Растегљиви појмови омогућавају да се много прича, а мало каже. Заробљени медији омогућавају да се обесмисле сви други конкурентски гласови и идеје. Уз поштовање појединцима, универзитетска елита Србије је као систем и целина потпун0 трула и неспособна. Вредност те науке којом се баве огледа се, не само у цитираности и угледу у светској научној заједници, него и у стању друштва у којем живе. Можда сам ја идеалиста, али заиста мислим да је моћ универзитетских професора огромна.
Стално нас пореде са «напредним» западним земљама, иако нисмо живели њихову историју. Ми смо неупоредиви са Швајцарском јер се тамо питање граница, државе, структуре, етницитета не поставља. Док Швајцарци размишљају о сутрашњем ручку или летовању, ми истовремено решавамо питање сутрашњег ручка и пожара у дневној соби који прети да нам уништи кућу. У току Првог и Другог светског рата универзитетске, медијске и финансијске елите Британије и Француске су се активно укључиле да бране себе и свет од непријатеља, а наша универзитетска, медијска и финансијска елита се данас шегачи са идејом да се треба борити за Космет јер је то унапред изгубљена борба. Кад се (културне, религијске, уметничке, научне, привредне, универзитетске) елите тако «свађају» око фундаменталног питања – питања државе – онда је таква клима најпогоднија за аутократу и његове медијске кербере. Са универзитета креће све, тамо се проблем креира, тамо се проблем и решава. Многи то раде свесно, из лукративних разлога, а многи су, просто речено, корисни идиоти.
(2) У основи сваког популизма је, са једне стране, урушавање институција, а са друге неинформисаност људи (њихова подложност манипулацији). Универзитет је карика која повезује грађане и институције. Политичари су оперативци који су украли себи право да доносе, не само одлуке, него и норме. Универзитет се предао када је од научно-образовне постао доминантно научна институција. То не могу да исправе јавни наступи појединих професора, јер цео Универзитет (1) функционише као држава – на принципу страха, ћутања и аминовања, (2) школује армију људи који након дипломирања не знају «шта ће са собом», то што су научили немају где да примене па се преквалификују у мигранте, конобаре, камионџије, продавце и «проклињу себе» што су то време на Универзитету изгубили. Главни кривац за стање нашег друштва је универзитетска елита, која је отуђена и лицемерна. Не појединци, који су шрафови у машини и раде колико је до њих, него институција универзитета. Хијерархија Универзитета (али и средњих школа), начин доласка и напредовања, уписне квоте у школе и на факултете, све је то идентично хијерархији државе и начину напредовања и њој. Нико не поставља суштинска питања, нити има намеру да их реши. Темељи се урушавају, а ми поправаљамо прозоре – тако то сликовито изгледа.
Дипломирао сам на Филозофском факултету у Београду, за мене су тај факултет и СПЦ две најважније институције овог друштва. Места слободе, знања и стубови идентитета. На факултету сам научио много корисних ствари, али и неколико изразито негативних, канцерогених, које ову доброту и ово здравље поништавају. Тамо сам из уста професора свог омиљеног предмета чуо реченицу – «није битно хоћете ли прочитати и простудирати сву литературу, важно је да положите испит на време, у првом и другом року.» Та реченица је поништила све простудиране странице политичке филозофије! У њима пише управо супротно од тога што је професор нама студентима препоручио. Конфузија таквих људи као што је тај мој професор је отприлике иста као ова у Вучићевој глави, а нико то не сме да им каже, а и да им неко то каже – ништа се неће променити. При том, тај професор није Синиша Мали, није плагирао докторат, врло је уважен стручњак и уопште ми није јасно како му је пало на памет да изговори горенаведену реченицу. На факултету сам доживео да после четири године студија, на професорско питање (карикирам) – колико је 2+2 нико од студената дипломаца не зна да одговори! А професор, иначе један од најбољих стручњака, на ову ситуацију није реаговао! Он је човек «био» ко зна на којој конференцији, ко зна које поглавље своје књиге пише, гледа свој реизбор, оцењује докторанде, за њега је рад са студентима досадан и мучан – па ионако ће већина њих да конобарише, та диплома ће да им служи само да их евентуално нека нова власт запосли негде у неку бирократску инстанцу државе! Ја ово не могу да докажем, али на својој кожи сам осетио овај погубни механизам! На тај начин се долази до овога данас! Мени уопште није чудно све што нам се догађа, све што нам председник и његова странка раде ја сам већ доживео на универзитету. Јово Бакић и Миодраг Зец таквим колегама треба да «заврћу уши» на факултету, а не само политичарима у емисијама у којима гостују. Нама на факултетима требају испити за професоре, а за студенте три завршна испита, а не један! Поставља се питање шта ти људи годинама тамо раде! Пишу чланке, књиге, организују конференције – радови, цитати, светски часописи – тамо су то канони понашања. Због кога и због чега то раде? У Америци су наука и друштво компатибилни и увезани, код нас нису.
Ја који сам рекао «нећу да се бавим науком, иако волим и поштујем науку» – био сам извргнут руглу. Тамо се под девизом знања и напретка стимулише неслобода, незнање, јавашлук, страх, ћутање, промовише се болоњска брзина студирања, а занемарује квалитет студија, тамо је важна научна, а неважна људска продукција, тамо се издају књиге, а занемарује човек, тамо је осим тога да се бавиш науком све друго небитно, а наука се схвата као нека од друштва ограђена заједница које се тиче књига, а не људи и друштва – то је главни извор ауторитарног популизма. Тамо су многи добри научници најнеписменији људи! Они не разумеју ни педагогију, ни науку, они студентима приређују исти третман који Вучић приређује грађанима Србије. Има појединаца који су изузеци, али универзитет као систем је труо. Дипломци лако забораве лекције Зеца, Антонића, Бакића, Ковића, и пређу код Вучића! Многе колеге ових професора, њихов научни подмладак су Вучићеви сарадници, а да то и не знају. Чак иступају против Вучића! Неки га чак на Пинку годинама бране! Када ја као грађанин то кажем – мене нико не чује. То су моја сећања и утисци, а они су лични и безвредни јер иза људи које ја «оптужујем» стоје каријере, часописи, радови, књиге, конференције, године рада, а иза мене само утисци, доживљаји, примери…ко сам ја да оптужујем те стручњаке! Обични огорчени човек! Бојим се да када кажем да нам ти стручњаци много више однемажу него што нам помажу – не грешим. Они предају Платона и Вебера будућим конобарима, програмерима и камионџијама. Њихови студенти имају избор – ајнцер или Вучић, волан или Дачић! Највећи губитници транзиције су професори универзитета. Ти људи имају моћ коју не користе. У њиховим библиографијама су записани чланци и књиге, рецензије и докорати, али нигде не пише где раде и како су друштву допринели њихови свршени студенти. Знам једног дипломираног историчара БУ који се преквалификовао у возача камиона у САД-у! Шта ми као целина имамо од свих тих научних радова и толике памети? Што се они пишу и продукују ако нама од тога није боље!
Научни популизам, лицемерје научне заједнице, страх да кажем то што мислим – нека су од мојих сећања са Филозофског факултета. За мене је лични режим у којем живимо последица таквог образовног система кроз који сам прошао и елите која ствара тај систем.
Универзитет је заробљен, он је слика, али и извор заробљене државе.
