После свега сто се збило у последњих годину ипо дана треба добро да се запитамо шта је то што зближава Бајдена и Путина. Шта им је заједничко и у којој и каквој мери ће доћи до њиховог сусрета. Да ли сусрет мора бити стваран и искрен или може бити у неутралној зони замагљен голим интересима. Где је та зона и да ли је то зона сумрака где се на економско разведравање чека деценијама. Назовимо је како хоћемо али једноставно та стварност је саткана од само једне речи, име јој је „Србија“. Бајден и Путин лидери две највеће светске силе две најбитније особе од којих зависи безбедност целог света су пре украјинскиг сукоба видели Србију као потпуно безначајну државу али заправо ритам рата и интензитет сукоба у Украјини их је убедио у супротно. Србија у овако тешкој ситуацији за безбедност читавог света има своју значајну улогу. Иако веома мала Србија је земља на коју и Америка и Русија гледају благонаклоно и пријатељски. Некада се то пријатељство огледа само у понекој лепој речи али некад и мигу који је са посебним благословом. Све ово Србији даје одрешене руке како би спроводила интерес великих светских играча и на тај начин дала себи на значају. Коначно имамо шансу да примат балканског миљеника Америке задржимо још дуги низ година. Шанса да се Курти интегрише у цивилизовано друштво је постала више него очигледна. Да је то заиста тако говоре нам и чињенице да је оштар тон који је долазио из европске уније итекако отупео па више нема претњи за Србију због неувођења санкција Русији. Регион је такође ушао у своју пасиву по питању критика нашој земљи, хрватска готово да је занемела. Из српске перспективе цела ствар је далеко другачија. Америка и Русија су за Србију као два ока у глави и било каква лоша процена саму Србију би довела до потпуног дебакла. Разлог је јасан, Србија је из поштене породице али јој грех свакако није непознат. Можда смо наслов могли назвати љубав из користољубља али читав свет функционише по принципу „добро се удај и не брини“ па зашто би се и ми стидели тог неморалног чина. Бајден у опанцима илузија или стварност? Одувек су опанчари били пријемчиви за све друштвене слојеве па тако и у нашем случају долазимо до закључка да смо се коначно као распуштеница свидели утицајном младожењи. Сад заиста можемо и ми коју да прзборимо а да нас нико не удара по ушима. Шанса је ту пред нама , узмимо стварност у своје руке.
Борко Драгољевић -песник
