Корпоративни медији подржани интернет цензуром су корак до потпуне медијске окупације
Пише: Жељко Ињац
Већ приликом куповине паметног телефона добијате на њему инсталиран Гуглов пакет, који садржи Џимејл, Хром, Гугл, Јутјуб, слике и неизбежне Гугл мапе.
Ако ни због чега другог, већина купаца, неће избрисати гуглов пакет само због Гугл мапа без којих је данас немогуће замислити било какво дуже или краће путешествије. Међутим, прихватањем Гугла као свог главног претраживача заправо прихватате сва правила и политику коју Гугл намеће својим клијентима.
Између осталог политика Гугла је и да намерно потискује домаће електронске медије и насупрот њих протежира корпоративне и глобалистичке. Пошто се данас дневне вести читају на паметним телефонима, на којима вам је главни претраживач Гугл, међу првих десет (па и више) линкова добићете најчешће оне са корпоративних медија.
Тако ће вам експозитура CNN за Западни Балкан N1 бити примарни информативни портал, а ту је Нова, Данас и њима слични. Наравно, ви можете подесити ваш претраживач и избацити све корпоративне медије и поставити само оне домаће које желите да читате али ћете бити међу оних мање од 1% корисника паметних телефона који то чини. Чак и они који знају како да подесе претрагу то у већини случајева неће учинити.
Овако су за ширу јавност готово неприметно корпоративни електронски медији постали примарни медији у Србији. То значи да их протежира Гугл, Фејсбук и друге мреже, а да насупрот тога друге који су означени као “политички некоректни” маргинализују и гуше. Поред политике протежирања “својих” глобалистичких и пронатовских медија они имају и ресурсе да се довољно промовишу на друштвеним медијима и у класичним медијима. Они имају мрежу портала, утицајних појединаца и група, те мноштво нво ботова који промовишу њихове садржаве. Све то нема ни један домаћи медиј који са друге стране ризикује да буде на црној листи ако пусти неке истине које се неће свидети комесарима глобализма.
Када се томе дода и СББ кабловска мрежа која је у власништву тих истих западних мегакорпорација које опет протежирају своје телевизије и садржај на тој истој мрежи а која покрива знатан део Србије (50% СББ, 50% Телеком), медијска окупација Србије је готово заокружена.
Насупрот корпоративним пронатовским западњачким медијима, за које су “Срби кривци за ратове ’90-тих” а за које је неупитно да је “Косово независно” а Сребреница геноцид стоје домаћи медији који се сналазе како који у тим и таквим постмодерним условима окупације. Медијска мисија корпоративних пронатовских медија је да Србија мора проћи катарзу за своја „злодела“ а Срби максимално унижени, њихова традиција, вера, историја и култура потцењени а неретко и извргнута руглу. Они су некад начелно либерални али готово увек аутошовинистички и неретко антисрпски оријентисани. Насупрот њих су домаћи медији који мање или више кокетирају са глобалистичким наративом али остављају и простор за “српску реч и мисао”.
Колико су корпоративни глобалистички медији нетрпељиви према српској традицији најбоље сведочи то што СББ телевизији Храм не дозвољава улазак у ту мрежу. О антисрпском наративу пронатовских корпоративних медијима не вреди трошити речи али се можемо присетити како су се радовали свакој пресуди “Хашким Србима”, како су имали разумевања за све српске непријатеље и како систематски промовишу отворене србофобе. “Утисак недеље” је иако медијски застарео формат са изанђалим садржајем и готово увек истим гостима, илустрација тога о чему причамо.
До скоро се чинило наивним Србима да је интернет алтернатива овом медијском терору али од недавно нам је стављено до знања чији је заправо интернет. Интернет цензура вероватно још није достигла свој врхунац али је већ сад више него јасно у ком правцу ће се даље развијати ствари на интернету и колико је у ствари мало остало простора за критичко мишљење и слободу говора на интернету.
Друштвеним мрежама одавно колају самостални роботи алгоритми попут оних из технолошке дистопије филма Матрикс. Алгоритми блокирају налоге, смањују видљивост објава и појединих налога, ако процене да одређени корисник својом „претераном“ слободом нарушава нову нормалност, друштвени модел мреже дефинисан од стране корпорације у чијем је власништву. Закони држава више нису битни. Корпорације имају своја правила, која потписујете када се региструјете на друштвену мрежу. Та правила су нови закони који су изнад закона државе чији сте становник. Уосталом кад су потпуно блокирали Доналда Трампа још док је вршио функцију америчког председника шта може да очекује неки обичан човек у случају да је националиста или хришћанин.
Још 2016. виши подпредседник Гугла Гомез је изјавио да је та мрежа подесила ствари тако да „на површини одржимо веродостојније странице и истовремено оборимо ранг неквалитетних садржаја“. Наравно, процена квалитета је на радницима и алгоритмима Гугла у складу са глобалистичком политиком коју промовише и спроводи Гугл. Из искуства вишевековног ропства српска народна мудрост је то дефинисала као „Кадија те тужи, кадија ти суди“.
Поред ботова/алгоритама ту су још и Факт чекери који су ту да надоместе пропусте алгоритама и цензуру учине делотворнијом. Наравно, не постоје чекери који контролишу рад Факт чекера, те се њихова пристрасна, често идеолошки обојена цензура, ничим не доводи у питање.
Перспектива српске истине, српског наратива, на новом интернету и у „новој нормалности“, која није превише заступљена ни у режимским таблоидима, али макар провејава ту и тамо па чак и кад се традиција површно или накарадно тумачи насловима типа „Данас обавезно не смете изаћи из куће јер је Св Тома рекао седи дома“ је сведена поново на изоловано предање као у време Турака. Прешла је у интернет катакобме и обично се одвија на затвореним чатовима на бројним апликацијама, евентуално на ТикТоку и све мање на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму и сличним друштвеним платформама.
Поново смо као народ таргетирани, као ’90. година прошлог века као главни кривци за све што се лоше дешава у региону, само овај пут тај антисрпски наратив имамо прилику да слушамо и читамо на сопственом језику, пласиран преко медија који делују управо у Србији а не у Лондону, Њујорку, или Берлину. Најгоре од свега је што неки те медије доживљавају као “наше” или “опозиционе”.
Домаћи медији и Телеком, ма какви били и колико били у служби сваке актуелне власти су и поред свега последња баријера која стоји на путу потпуне глобалистичке корпоративне медијске окупације. Они сад трпе најјаче ударце и ако буду сломљени, корпорације ће се лако обрачунати са слободним али маргиналним порталима, јутјуберима, инфлуенсерима и медијима. Зато је потребно да смо свесни који су “наши” а који “њихови” иако је много новца, времена и савремене технологије уложено да нам као кукавичије јаје подметну нешто “туђе” као наше домаће.
