Кључно питање које се намеће у БиХ јесте да ли бошњачки политичари разумеју поруку Милорада Додика упућену поводом претњи санкцијама РС Габријелу Ескобару: „Ово није та Босна и Херцеговина од пре двадесет година“. Одговор на ово питање је да бошњачки политичри живе у деведесетим годинама када су ратовали против Срба (и Хрвата) а иза њих стајао и Запад и муслимански свет. Да ли ће САД прихватити реалност да ово није Босна од пре две деценије или три деценије у којима су Срби искључиви негативци и кад ће ту реалност прихватити сви.
Пише: Редакција Балкан Фокус
Једна ствар поводом целокупне ситуације у БиХ постаје извесна: или ће се бошњачке партије на челу са Бакиром Изетбеговићем вратити на изворни Дејтон, или ће се сусрести са продубљивањем кризе која би неминовно водила у распад Босне и Херцеговине. Тешко је у то поверовати јер они и даље живе у деведесетим али и у томе помажу неки центри на Западу и даље држе страну.
Упркос протекторату западних сила, бошњачки политичари одбијају да увиде неколико чињеница: Протекторат је интересна категорија неке веће силе. Некада се то називало колонијалном управом. Запад ће штитити интересе бошњака докле год он буде имао интерес – а не бошњаци. Уколико сагледамо кризе које тренутно потресају тај западни свет – колико је разумно очекивати да Запад троши своје ресурсе и време на део државе чија је улога била прављење мита о “мулти-култи Босни” да би се преко тога инсталирале западне структуре моћи на Балкану и да би се контролисали исламисти као геополитичко оружје Запада. О улози Босне као лабораторији за експерименте са радикалним исламом томе је писао сасвим документовано Џевад Галијашевић али и многи други аналитичари и новинари у самој Америци.
Неки аналитичари већ сада запажају да је интерес западних сила за решавање „босанског лонца“ знатно опао. Са тим у вези долазимо до друге проблематичне чињенице: Не постоји пример у свету где је већинско исламско друштво спонтано градило државу на темељима западне грађанске идеологије, наравно уз дискриминацију и прегласавање других конститутивних народа.
Умишљај бошњачких политичара да је цела Босна и Херцеговина „њихова“ је смешан колико и неостварив, ма колико им у томе давали подршку и обећања западни центри моћи. Потреба за унитаризацијом Босне и Херцеговине уз дискриминацију Републике Српске је доказ агресивне политике и пропаганде, за којом не би било потребе да има било какву легалну утемељеност у реалности.
Упркос подршци Велике Британије, дела Немачке и дела Америке, “грађанска Босна” без Срба није могућа. Уосталом, какво би то грађанско друштво било у смислу грађанских слобода када се темељи на исламизацији друштва и стварања исламске државе у сред Европе – на темељима влажних снова Алије Изетбеговића? Свакако не оно које у својој држави жели народ римокатоличке и православне вероисповести или атеисте.
Већ смо видели да покушаји злоупотребе Уставног суда БиХ и функције „високог представника“ (шта год то значило), не само да нема подршку половине народа који живи у БиХ, него ни Русије и Кине. А њима се не може приписати „великосрпска ћетнићка идеологија“. Тога су ваљда, свесни и Бошњаци. Наравно свима је јасно да је Босна протекторат Запада а то значи Америке и да се договор постиже пре свега са Вашингтоном.
Република Српска уз народ и политичке вође у средини која оспорава право на њихово елементарно постојање, грађанске слободе и вероисповест, нема другог избора него да свим правним и политичким средствима брани своју уставну позицију или ће нестати. Да би се то десило потребно је политичко јединство власти и опозиције и кључних институција попут цркве око питања опстанка Српске и око тога шта да чине да би успели да опстану на немирном мору. Ту је затим потребно и дефинисати реалне циљеве. То може бити циљ попут “не дамо шуме Српске” а при том избегавајући бомбастичну реторику повратка надлежности Српске који нису реални данас којима је склон Додик са једне и дефетизам који је присутан у опозицији са друге стране.
Република Србија има такође задатак да је у томе максимално подржи пошто то Српска не може сама. Но ту је проблем што српска политичка, медијска и економска елита није заинтересована да се активира преко Дрине. Да би се спасила Српска мора се променити Србија, мора постати заинтересована за судбину Срба преко Дрине. Српска се брани или пак руши у Београду јер од позиције Београда а то није само однос институција и политичара према Српској већ и однос целокупне елите и јавности према овој теми. За сада изгледа не превише заинтересована за драму у којој се Српска налази – за сада је максимум вербална подршка а минимум је “баш нас брига”.
