Амбијент произашао из литија створио је услове да Ђукановић изгуби изборе, чиме је спречено заокруживање атестичке монтенегринске нације. Међутим следбеник Секуле Дрљавића, лекцију није научио што се види из догађаја који су следили.
Пише: Милован Балабан
Деценијама је Мило Ђукановић прагматичном, рекли би виртуозном политиком, прилагођавајући се регионалним и глобалним кретањима, држао чврсто власт у својим рукама, контролишући политичке, друштвене и финансијске токове у Црној Гори. Самопуздање је временом, код носиоца “монтенегринске ренесансе”, вртоглаво расло, те је на крају (после протеривања готово свега што је српско, као и аутентично црногорско) под удар, као круна свих монтенегринских подухвата, дошла Српска православна црква. Формирање црногорске православне цркве постао је циљ ДПС-а, прокламован од стране Ђукановића на конгресу партије. Ништа нелогично у томе није видео црногорски политички маг, још мање ирационалност таквог политичког подухвата.
Синови и унуци цетињских монтенегрина из 1969. (који су демонстрирали против СПЦ захтевајући рушење капеле и изградњу маузелеја на Ловћену) понову су хистерично покушали да истерају омражену цркву из Црне Горе (потпомогнути пробисветима из региона), правдајући тај чин, као и толико пута до сада, наводном угроженошћу од “велико-српске” агресије.
Партија у пројекту стварање аутокефалне цркве је нелогичност јасна на први поглед обичном човеку. Међутим лажно самопоуздање, стицано деценијама, „уздигне“ човека до “неслућених висина”. Обманут човек мисли како његово промишљање и пројекције одређују и људску и божанску вољу. Оно што додатно увећава илузију моћи, као и увереност у логичност пројекта, јесте утисак да је процес историјски, да је наставак онога што је започето са модерним добом, те као такав победнички и незаустављив.
Да је процес у неку руку историјски, те да Мило није градио баш на песку потврђује прошлост комунистичке партије и државе Југославије. Наиме, давне 1969., после писма упућеног Титу у ком се изражава протест поводом одлуке о рушењу капеле на Ловћену и изградње Његошевог маузолеја (чији је иницијатор била СО Цетиње уз сагласност републичких државних органа), патријарх Герман био је позван у Савезну верску комисију. Тада му је један други Мило, Мило Јовићевић, рекао како је црква у Црној Гори некада била аутокефална, као и да ће уколико СПЦ не престане са опструкцијом изградње маузолеја питање аутокефалности цркве постати актуелно. Како је цркву оптерећивао амарички раскол, као и македонско питање, ова претња ондашњег Мила била је озбиљна и упозоравајућа.
Сила и енергија свенародних литија, предвођених црквеном јерархијом, осујетила је антицрквене планове. Исто тако потврдила је виталност народа, као и његову приврженост аутентичном црногорско-срспко-светосавском духу, наслеђеном од предака.
Исто тако претња “нашег”, овдашњег Мила, била је озбиљна, што се видело доношењем тзв. верског закона којим је намеравано да се национализује црквена имовина са свим храмовима и богомољама. Континуитет деловања партијских бојовника против СПЦ је јасан. Такође није тешко закључити да је наводна црногорска православна црква вишедеценијски партијски пројекат, осмишљен као део пакета притисака на канонску цркву са циљем њеног протеривања из Црне Горе, односно прогона и елиминације хршћанског поимања и доживљаја света.
Намера је већ деценијама (коначно формирана последњих година Милове доминације у ЦГ) да се бруталним притиском, потпомогнутим наводном алтернативом у виду фантомске ЦПЦ, јерархија митрополије црногорске, односно интегрални део српске, канонске и помесне цркве, приволи на отцепљење од мајке цркве и саобрази црногорском, односно монтенегринском, антисрпском, али и антицрквеном наративу. У свој својој ступидности Милу Ђукановићу (који је неколико пута предлагао да црква буде део наводног решења у финализацији формирања црногорске државе) изгледа заиста није било јасно зашто почивши митрополит Амфилохије и црквена јерархија нису устукнули пред његовом “свемоћном силом и магијом”, те нису пристали на такав конструкт.
Сила и енергија свенародних литија, предвођених црквеном јерархијом, осујетила је антицрквене планове. Исто тако потврдила је виталност народа, као и његову приврженост аутентичном црногорско-срспко-светосавском духу, наслеђеном од предака. Амбијент произашао из литија створио је услове да Ђукановић изгуби изборе, чиме је спречено заокруживање атестичке монтенегринске нације. Међутим следбеник Секуле Дрљавића, лекцију није научио што се види из догађаја који су следили. Наиме приликом устоличења митрополита Јоаникија на Цетињу вођа ДПС-а је, искористивши владајући монтенегрински и антисрпски наратив на Цетињу, инспирисао демонстрације против Српске православне цркве.
Синови и унуци цетињских монтенегрина из 1969. (који су демонстрирали против СПЦ захтевајући рушење капеле и изградњу маузелеја на Ловћену) понову су хистерично покушали да истерају омражену цркву из Црне Горе (потпомогнути пробисветима из региона), правдајући тај чин, као и толико пута до сада, наводном угроженошћу од “велико-српске” агресије. Гледајући свет из партијско-историјске перспективе Мило је сматрао да ће цркву рутински елиминисати, односно прилагодити потребама државе и партије. Али као и сви антицрквени људи спотакао се о силу њему непознату и непојмљиву, чиме је извршио политичко самоубиство и изазвао свој неминовни крај. Кажу да кога Бог хоће да казни прво му памет узме, што се потпуно пројавило у случају Мила Ђукановића – политичког мага чије време неумитно истиче.
