Аутор: Андрија Јонић
Извор: www.andrijajonic.rs
Желео бих да вас питам, онако успутно, чисто из знатижеље, да ли сте свесни шта се дешава око нас?
Укратко: Овога дана, док се смејемо, тугујемо, читамо књигу, шетамо пса, волитмо некога, волимо нешто, није ни важно, овога трена у којем постојимо, државе широм света, па и наша држава, наметнуле су или планирају да нам прислилнов неметну пасоше за кретање (да назовемо ствари правим именом).
То су пасоши за кретање по нашем граду, по нашим омиљеним местима, да будемо још више уморни и угушени додатним процедурама.
Дакле, не само што смо на хиљаду начина подељени међу собом (што изгледа да није довољно корпорацијским магнатима и мирољубивим “филантропима”), већ се пред нашим очима, овога дана, овога трена, одиграва нешто што директно угрожава основну слободу сваког људског бића – да се креће.
Данас су то кафићи и позоришта, сутра ће то бити канцеларије, улице и квартови, а потом куће и зграде. Не верујете? Вратите се пет година уназад и кажите староме себи да ће вам за улазак у омиљени кафић бити потребна специјална пропусница. Звучи смешно и немогуће, зар не?
Зар нам није довољно што пролазимо кроз тортуру, што нам поред отисака прстију, сада узимају крв и слине, али и троше наше драгоцено време и велику снагу да све то истрпимо? Па шта више да дамо?
Kако ћемо сутра да објаснимо својој деци због чега им је потребно скенирање некаквих кодова и пасоша куда год да крену? И ко нас то и због чега, заправо, скенира?
Схватите да није важно да ли сте “ваксер” или “анти-ваксер”, није важно којој вери или нацији припадате, да ли мислите да је Земља равна плоча или за који тим навијате – ово је питање свих нас, ово је питање будућности човечанства.
Схватите и то да живимо на озбиљној глобалној прекретници у којој једна џиновска корпорација уједињене светске власти тестира границе до којих можемо да идемо. И ми, и они.
Пажљиво се уводе нове мере, укидају старе, враћају и мењају, збуњују нас и нико тачно не зна шта да мисли и каже. Глобални експеримент се одвија, калкулише се и бележе се реакције. И то већ предуго траје.
Размишљам наглас, нису ријалити програми присутани тек онако, због зараде, нити су ту због општег заглупљивања народа.Ту су да се навикнемо на ситуацију да су људи закључани у једног кући, у затвору на који су сами пристали.
Не кривите политичаре, тужни су то људи. Политичари никада никоме нису помогли. Они су ту да спроводе наређења оних који никада неће одговарати. И не постоји опозиција.
То је само привид две стране које се међусобно боре, као два гладијатора са дрвеним мачевима који након представе оду код истог газде. Не губите време, драгоцено је, цури из сата у сат.
Свет је у нашим рукама. Уколико данас пристанемо на пасоше за кретање, сутра ће нам свет исклизнути кроз прсте. И док трепнемо оком, наша деца неће знати шта је то дружење, одгајаћемо их у обележеним зонама, застаће им корак, плашиће се света око себе, дрхтаће изнутра…
И запамтите, ниједна држава није јача од народа који жели своју слободу.
Избор је на нама.
