Јула 2000. године, само пар месеци пре преломних политичких догађаја, убијен је војник на стражи у касарни надомак Кремана, српских Делфа. Расветљавајући позадину овог случаја, Сокол Филиповић, мајор КОС-а, открива непознате детаље везане за пророчанство Тарабића, али и траг оних који по сваку цену желе да се докопају његовог изворног текста и сазнају у ком правцу ће, према пророчанству, кренути судбина Србије под Милошевићем.
Пише: Никола Малбашки
Креманско пророчанство је идеална тема за жанровски роман. Деби роман Александра Гајића, познатог домаћег научника-политиколога, доноси нам много тога. Његов свеж и оригиналан глас јавља се у српском трилеру одмах као зрео, уобличен, једноставног и питког стила; његово приповедање је конзистентно, а дијалози живи, у стању да у пар потеза снажно осликају карактере различитих протагониста романа. Највеће изненађење је у томе што, иза сижеа „Креманске страже“, стоји, и то ненаметљиво а потпуно у фукцији приче, нешто много више и важније – отварање читавог низа важних, дубинских тема (односа вере и разума, односа власти и тајне, питање здравог става према свему ономе што „открива будућност“ и сличног). Тако се, у прилично јасно датим историјско-политичким приликама, преиспитује и само пророчанство Тарабића и његове бројне политичке инструментализације, али никада једнострано и без резерве. Такође, „Креманска стража“ успева да избегне још једну замку: да, смештајући жаровску причу у политички контекст савремене Србије, подлегне политизацији и историзацији по унапред задатим шаблонима. Напротив, роман успева да, самом причом која се чита са нарастајућом страшћу, надјача доминанти историјски наратив и избегне сваку врсту „уподобљавања“. Својим приповедачким поступком Гајић ствара утисак, тачнији успева да учини неизвесним (самим тим и подложним накандним тумачењима пророчанства), чак и оне догађаје из наступајућих дана за које читалац добро зна како ће се одиграти.
Поштујући све жанровске конвенције, Александар Гајић свој деби роман усмерава не само ка суштинским темама већ га испуњава локалним колоритом, тако да, у крајњем исходу, добијамо не само трилер смештен у овдашњи контекст (какви су већина домаћих трилера), већ заиста прави српски трилер. У роману се, иако се војно-полицијска истрага одвија у оквиру скученог сеоског миљеа, кроз преплитање карактера из различитих крајева Србије склапа мозаик националног менталитета у коме се јасно види какви смо ми сами а какве су нам власти, какве су нам наде и страхови, који су наши главни пороци и које главне врлине.
Мало ли је за један роман?
