Недеље и месеци иза нас ставили су пред српски народ нове изазове, али овога пута
синхронизоване од стране западних центара моћи и са околним земљама и народима као традиционалним ,,извођачима радова“ на терену.
Пише: Рајко Петровић
Дан српског јединства, слободе и националне заставе који су Србија и Република Српска, али и сви Срби у региону и свету прославили 15. септембра у снак сећања на пробој Солунског фронта 1918. године обележен је ове године у посебним условима. Ту не мислим на пандемију коронавируса, већ на једну другу пандемију која, ево већ деценијама, не јењава – на антисрпство. Недеље и месеци иза нас ставили су пред српски народ нове изазове, али овога пута синхронизоване од стране западних центара моћи и са околним земљама и народима као традиционалним ,,извођачима радова“ на терену.
Србима на Косову и Метохији самопроглашена председница Вљоса Османи отворено је поручила да се не надају Заједници српских општина, а Мирослав Лајчак, специјални представник ЕУ за дијалог Београда и Приштине, истакао је да се подразумева да ће резултат дијалога бити пуно међународно признање тзв. Косова.
Републици Српској, али и Србима у целини се поново покушава ставити на чело жиг геноцида, а бошњачки лидер Бакир Изетбеговић (да, син онога који је позивао муслимане од Марока до Малезије да створе исламску државу по узору на шеријатско право) без задршке напада и вређа Српску Православну Цркву као установу која ,,не служи Богу и добру“.
У Хрватској је почео попис становништва где тзв. православни хрватски бранитељи, без икакве јавне осуде, позивају тамошње Србе да се изјасне као Хрвати и припадници фантомске „Хрватске православне цркве“, исте оне коју је указом 1942. године основао Анте Павелић лично.
Све оно што се дешава у Црној Гори у последње време тешко да може стати у неколико редова, али су дешавања везана за устоличење митрополита црногорско-приморског Јоаникија свакако најупечатљивија. Црногорске комите, предвођење Милом Ђукановићем и верним му слугом Веселином Вељовићем, покушале су да заузму Цетињски манастир (који сагради Иван Црнојевић у време када црногорске државе и нације није било ни у наговештајима), али и да се физички обрачунају са, како они веле, ,,митрополитом десантно-хеликоптерским“ и патријархом који руководи ,,српским поповима који су побили пола Југославије“.
Зато када министар Александар Вулин каже да је стварање српског света задатак његове генерације политичара и једини гарант да се над Србима неће спроводити физичко и политичко насиље, он говори истину и суштину. Тешко брату без брата, тешко Србину без Србина, то је порука и смисао Дана српског јединства. Заједничка туробна прошлост, заједнички данашњи изазови и истоветни циљеви којима стремимо сјединили су се овога 15. септембра у српским тробојкама које су се снагом истог ветра вијориле у Бањалуци, Добоју, Требињу, Кикинди, Лесковцу и Београду.
Рајко Петровић
