Док прорежимски медији од Вучића праве Уроша нејаког, кога свака шуша интернетска може угрозити, опозиција од њега прави кроз кампању „диктатор“ новог цара Душана.
Пише: Жељко Ињац
Традиционални медији у Србији су још увек битни. Штампа и телевизија по утицају предњаче у односу на интернет. Ако бисмо судили по расположењу људи на интернету, Вучић је већ одавно изгубио власт али за генерације грађана Србије интернет нема пресудан значај. Ипак, не може се негирати утицај садржаја српског интернета и на традиционалне медије. Но то још увек није толико значајно да би пресудно утицало на политичку сцену у Србији. Поставља се и питање колико је негативна енергија против Вучића заправо одраз правог расположења јавности а колико издувни вентил. Корпоративни медији који су углавном у страном власништву а на којима се промовише опозиција су већ у старту сами себи одузели могућност јачег утицаја на српску публику.
Пре свега својим честим аутошовинистичким садржајем, а потом и неразумевањем менталитета српског народа. Формални професионализам није довољан да би се постигао успешан утицај. Он је ту да засени простоту, а другосрбијанска малограђанштина која се пеца на „специјалне“ ефекте корпоративних медија не чини више од 5% бирачког тела.
Када се на таквим медијима појави опозиција која бизарним и бесмисленим перформансима наводно руши Вучића, комедија постаје комплетна. Лично ми се највише „дојмио“ перформанс Јеремићевог потпредседника из Новог Сада који је прошле године „вожњом бицикла“ у круг по Новом Саду „рушио Вучића“. Бицикли револуционар, човек који је више пута ишао пред суд због корупције (док је „обнашао“ власт пре доласка напредњака), постао је Јеремићев главни човек за откривање афера у Новом Саду. Наравно да човеку са таквим баластом мало ко може веровати јер човеку чији је надимак Солунац, гласао је у Скупштини и истовремено био у овом грчком граду.
Треба се сетити и „жестоких“ прошлогодишњих протеста, за које се ни до данас поуздано не зна ко их је покренуо и с којим циљем. И реакције опозиције која је седењем „рушила“ Вучића, а заправо саботирала протесте. Безброј је оваквих бизарних активности опозиције које терају сваког иоле нормалног да се запита да ли је опозиција опозиција овако дебилна по природи или пак ради за власт коју на овакав начин само стабилизује и учвршћује.
С друге стране прорежимски медији, уместо да Вучића прикажу као ауторитет, јер реално то је оно што се код лидера и вожда у Срба највише цени, упорно га приказују као нејаког Уроша. Сетимо се само кампања бројних „атентата на Вучића“, одбране вође од сваког глупог и злонамерног твита који избаци полуписмени Ђиласов бот, нервозне одбране на све оптужбе Маринике Тепић, реаговање на сваку бесмислену претњу пијаног фејсбукаша и твитераша који је свој лични неуспех или огорченост пројектовао на власт, а пројектовао би је и да је Тадић на власти.
Питање је колико је негативна енергија против Вучића заправо одраз правог расположења јавности а колико издувни вентил.
Тако се од твитерашке муве прави медијски слон.
Од објаве на неком опозиционом или од странаца финансираном порталу који допире до ионако малобројне опозиционе јавности се кроз медијску хистерију таблоида и прорежимских телевизија претвара у догађај који непотребно узнемирава и збуњује јавност. Тако оно што виде десетине хиљада оних који су свакако против ове власти долази преко агресивне кампање великих медија до милионске армије напредњачких гласача. Тако је порука режимских медија – „Вучић је слаб и угрожен, а напади твитераша ужасни“ што слаби ауторитет власти и председника. Тако режимски медији хистеричним кампањама збуњују јавност и слабе имиџ председника у друштву. Од готовог праве вересију.
Заиста је невероватно да након 10 година оваквог прорежимског троловања Вучића „који је угрожен“ он и даље има подршку и код самих чланова СНС. Две су могућности за овакав резултат: Или народ уопште не прати медије или се идентификује са жртвама и мученицима. Оно прво тешко да је могуће а ово друго има своје границе. Култ мученика мора бити реалан. У почетку је тај култ заиста и био реалистично представљен. Вучић је био свугде и на сваком месту – „кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати“. У мећави, у поплавама, у борби за Косово отпризнавањем, у преговорима, у отварању фабрика, у заштити Срба у региону, у корони… Али тај епски циклус је завршен.
Свако даље представљање Вучића као мученика и нејаког Уроша, поготово у измењеним геополитичким околностима, након победе Бајдена над Трампом, и доласка Србима ненаклоњене администрације у САД и све већих притисака око Косова, Републике Српске, само ће даље урушавати Вучићев ауторитет.
Прорежимски медији, уместо да Вучића прикажу као ауторитет, јер реално то је оно што се код лидера и вожда у Срба највише цени, упорно га приказују као нејаког Уроша.
Срби не желе слабог владара ког угрожава сваки твитераш или безначајни ликови из опозиције већ јаког човека који улива поверење. Док прорежимски медији од Вучића праве Уроша нејаког, кога свака шуша интернетска може угрозити, опозиција од њега прави кроз кампању „диктатор“ новог цара Душана. Стога опозиција чини велику корист Вучићу представљајући га као диктатора, аутократу, човека који тачно зна шта хоће и уме да влада. Човека који се у све меша и без кога ништа не може да се уради. Опозиција заправо кроз корпоративне медије највише учвршчује Вучићеву власт јер га приказује Србима онако како би они волели да виде свог вожда.
Порука режимских медија – „Вучић је слаб и угрожен, а напади твитераша ужасни“што слаби ауторитет власти и председника. Тако режимски медији хистеричним кампањама збуњују јавност и слабе имиџ председника у друштву
Као ауторитарног лидера, који све контролише и који с ничега не боји. Као некаквог суперхероја коме ништа не може измаћи и који може све стићи урадити. То је и можда одговор на питање зашто је Вучић толико популаран иако га режимски медији приказују као слабог и инфериорног политичара.
