Читав низ продуковања теза о тзв. војвођанском идентитету као облику идентификације који превазилази регионални и поприма национални смисао, треба сагледати у контексту креирања јавног наратива кроз круцијалну премису која подразумева дистинкцију у
односу на остале, тј. Друге.
Пише: Кристијан Обшуст
http://wwwHYPERLINK “http://www.cikipm.org/obsust”.cikipm.org/obsust
Крајем августа, у контексту питања око предстојећег пописа становништва изнова су актуализоване теме које се односе на проблематику тумачења тзв. војвођанског идентитета. Односно, тренутно се кроз анализу медијских садржаја и наступа политичких носилаца аутономашких идеја, могу пратити инструментализоване тенденције које су у вези са суштином идентификације „војвођанин/војвођанка које се „нуде“ као опозит и алтернатива у односу на форму постојећих националних идентификација.
Иницијатива политичких актера и странака окупљених око Војвођанског фронта посредством које се тежи да се на предстојећем попису „војвођански“ ниво регионалне идентификације представи као национални а који је конципиран у опозиту на друге националне идентитете и идентификације националних и етничких заједница које живе на простору Републике Србије, али и „спремност на дијалог“ ресорне министарке по том питању, проблематични су у читавом корусу круцијалних елемената и свакако су у дијаметралном супротношћу са државним и националним интересима Републике Србије.
Покренута иницијатива, с обзиром на концепцију њеног настанка, политичког хабитуса њених актера и реторике која је прати, кроз тенденциозно представљање у произвољној интерпретацији „права на слободно изјашњавање“ i „препорука“ тј. „обавеза“ Савета Европе, представља политички механизам за креирање корпуса политичких наратива са инструментализованом војвођанском (војвођанерском) политичком атрибуцијом. У том смислу, целокупна иницијатива као средство за остваривање „права грађана“ у контексту њиховог изјашњавања, каква је пласирана од аутономашких кругова тј. Војвођанског фронта, простиче из већ постојећег „војвођанског политичког имагнаријума“ који се карактерише са јасно успостављеним ригиднијим аутономашким (а често и сепаратистичким) политичким идиомима.
Читав низ продуковања теза о тзв. војвођанском идентитету као облику идентификације који превазилази регионални и поприма национални смисао, треба сагледати у контексту креирања јавног наратива кроз круцијалну премису која подразумева дистинкцију у односу на остале, тј. Друге. При томе се ти Други, перципирају са антагонистичких становишта, а неретко као посве другачији и мање вредни. Односно, војвођански идентитет се од аутономашких кругова конструише кроз читав низ вишедимензионалних и усмерених политизација, при чему се тенденциозно истиче као својеврсна „алтернатива” националном облику идентификовања, тј. као „вредносна солуција” у односу на, пре свега, српски национални идентитет посматран пежуративно и представљен кроз читав дијапазон дифамација.
У том правцу, треба перципирати и тренутно актуалну иницијативу тзв. Војвођанског фронта везану за предстојећи попис становништва.
Перцепција војвођанског идентитета каква се у последње три деценије медијски и идеолошки пласира од стране заговорника већег степена аутономије Војводине у Републици Србији, представља конструкт утемељен на корпусу идеја о некаквој „културолошкој“ и вредносној дистинкцији монолитно и супериорно, али магловито, представљене „војвођанске традиције“ као „цивилизацијско, менталитетски и економски супериорније и еманципованије“ у односу на остатак Србије.
Овакав јавни наратив, конструише се кроз различите механизме, пре свега деловањем формалних и неформалних политичких група, посредством медија, као и уз посебно деловање појединаца који су своје политичке каријере изградили на пропагирању наводног залагања за већи степен војвођанске аутономије. Специфични корпус идејних конструкција, који се од њихових протагониста означавају и подводе под тзв. „војвођанску традицију”, али и политизација питања попут економске ситуације у Војводини у контексту пласирања неутемељених теза о њеној наводној експлоатацији од остатака Србије (представљене као колонизатора) и слично, представљају круцијалне псеудоисторијске елементе у формирању политичке призме тзв. војвођанског идентитета.
Генерално посматрано, покушаји стварања тзв. војвођанског идентитета као политичке а не искључиво регионалне категорије – која чак ни као таква уосталом није хомогена већ је састављена од низа локалних идентитета – одвија се у два основна праваца. Са једне стране, уочавају се тенденције које се везују за измишљање и популистичо истицање „војвођанских традиција“. Оне се, од оних који их стварају (измишљају), перципирају као јединствени хомогени монолит који стоји насупрот прилично стигматизованом остатку Србије као цивилизацијски и културолошки мање вредном, односно као ретроградном и заосталом.
Реч је заправо о својеврсном измишљању неког облика „погодне и прочишћене историје” у којој се културне разноликости које постоје у Војводини постављају на ниво који је у наводној „културолошкој” искључивости и вредносној дистинкцији у поређењу са остатком Србије. При томе се крајње иронично, у потпуности занемарује сама суштина иницијалног настанка идеје о аутономији Војводине (Српског војводства) као продукта еманципаторских националних процеса српског етничког супстрата у Хабзбуршкој монархији. Односно, селектовањем, прочишћавањем и ревизијом прошлости, истичу се само чињенице везане за успостављање војвођанске аутономије у контексту постојања социјалистичке Југославије након Другог светског рата. Други правац обухвата продуковање низа политизација, односно различитих тенденциозних и искључивих теорија о томе како Војводина и „Војвођани” представљају неку врсту „економских талаца“ остатка Србије (Београда) која их експлоатише и која заправо наводно својом „заосталошћу” кочи општи економски и културни прогрес Војводине. У том контексту, пласирају се неутемељене тезе о томе како је Војводина од стране Србије „колонизована“ или чак „окупирана“, како је над њом извршен економски и политички империјализам, па чак и конспиративне апсурдности како се од стране Србије на простору Војводине врши својеврсно „тихо етничко чишћење“ над домицилним становништвом, итд.
Тенденција пласирана од аутономашких кругова да се регионални идентитет (у овом случају војвођански), кроз формирање наратива о угрожености и о експлоатацији од стране других (у овом случају остатка Србије), постави на ниво националног, постоји у извесном смислу већ три деценије. Пратећи овакав модалитет, поменута иницијатива Војвођанског фронта би омогућила да ниво идентификације Војвођанин представља солуцију не само за форму идентификовања који садржи српску националну атрибуцију, већ и за атрибуцију осталих националности који живе на простору Републике Србије.
Из предходно наведеног, могуће је правилније сагледати и сет констелација око тенденциозне и некритичке интерпретације везане за питања „вишеслојног идентитета“ наведеном у препорукама Министара Савета Европе, каква долази од стране лидера ЛСВ-а, маргиналне и догматско устројене „Војвођанске партије“, али и актуелне министарке Министарства за људска и мањинска права и друштвени дијалог. Односно, иако инцивијативу Војвођанског фронта треба примарно посматрати као дневнополитичко „сакупњање политичких поена“ у склопу кампање за предстојеће изборе, са друге стране реализација иницијативе везане за попис би дугорочно могла узроковати прилично проблематичне консеквенце везане за целовитост Републике Србије. У том смислу, иницијатива би према свом садржају могла представљати дезинтегративни механизам и средство за потенцијално креирање нових нација и националних идентитета на централном и западном Балкану.
Уосталом, намећу се и питања, због чега се проблематика војвођанског идентитета од стране одређених аутономашких (и сепаратистичких) политичких актера, управо сада актуализује? Да ли је покретање овог питања у колерацији са актуалним пристисцима везаним за преговоре о Косову и Метохији? Да ли то, што иницијатива долази од лидера странке који ових дана у суседној држави учествује у протестима које ограничавају верска права грађана доминантне конфесије, представља његов политички трик намењен искључиво за мобилизацију потенцијалних нових гласача аутономашке провенијенције за предстојеће изборе с обзиром на тренутно крајње незавидан рејтинг, или актуализација овог питања у тренутним друштвеним и политичким констелацијама има за циљ нешто сасвим друго? Упркос појединим индикативним премисама које произилазе из актуелног друштвеног и политичког контекста и који упућују потенцијално на инволвирање страног фактора у контексту потенцијалне „интернационализације војвођанског питања“, опет се од стране дела опозиционих партија уједно пласира и конспиративна теза, да иницијатива Војвођанског фронта заправо представља потез владајуће странке у контексту стварања нове лажне опозиције и новог заваравања и обмане бирача у том правцу а у контексту припрема терена за предстојеће изборе.
На крају, треба истаћи да је на пописима грађана у Републици Србији, сваком појединцу омогућено да се слободно изјасни (или да се не изјасни) о својој националној припадности. Односно, сваки појединац може да искаже своју припадност (ниво идентификације) на који год начин жели, тј. да се идентификује као припадник одређене нације или фиктивно замишљене заједнице (нпр. Марсовци). У истом контексту, може да истакне и своју регионалну припадност, уместо националне (нпр. Сремац, Новосађанин, Дорћолац и сл.).
Међутим, у оквиру обраде статистичких података Републичког завода за статистику, логично је да ће се све ове идентификације (укључујући и регионалне попут нпр. шумадијске или рашке које представљају исто што и војвођанска), означити равноправно, у конкретном случају као „остали“ с обзиром да се не ради о националном облику идентификације какав има фактичко утемељење и који произилази из друштвених и историјских констелација, већ представља искључиво право појединца да истакне свој примарни ниво идентификације, који пак може, али и не мора да буде национални.
Према томе, нико појединце не спречава да се примарно изјашњавају као Дорћолци или Војвођани, али у контексту евиденција на попису тај ниво идентификовања мора бити перципиран као локални, тј. регионални и унет у категорију „Остали“ равноправно са другим локалним и/или регионалним нивоима идентификације. Уосталом, приликом пописа као и до сада, грађани могу тражити да им се регионални идентитет упише у рубрику национална припадност. Односно, у складу са постојећом праксом са осталим европским државама, али и на основу валидне историјске утемељености, нипошто није могуће ниво регионалне идентификације изједначити са националним, тј. мора се у статистичкој обради података назначити јасна дистинкција између регионалног и локалног са једне, и националног тј. етничког нивоа идентификације са друге стране. Такође, није могуће ни издвајати и потенцирати један ниво регионалне или локалне идентификације (нпр. војвођанске) у односу на остале (нпр. шумадијске, сремачке, рашке итд), с обзиром да би се таквом вештачком протекцијом, нарушавала права грађана који имају другачији ниво локалне, регионалне или пак неке друге форме (само)идентификације.
