Чему бацање пара на представе и уметнике који нас стигматизују и изручују кофе гована на нас, поред тога што нису у стању да направе гледљиву представу која би се могла задржати на репертоару?
Извор: bodljikava.blogspot.com
Ово није позоришна критика, тиме се на овом блогу не бавим, али јесте анализа онога шта се дешавало прве вечери 54/55 БИТЕФ-а. Представа „Living Room“ ауторско је дело младог немачког редитеља турских корена Ерсада Мондтага рађена у копродукцији Београдског драмског позоришта и Битеф театра.
Аутор је представе, редитељ, сценограф и мајстор светла, прави мултимедијални уметник. Коаутор је млада Тијана Грумић, један од најуспешнијих младих драматурга у Србији. Уочила сам је на Позорју младих пре неколико година када су читали њену драму. После сам на фестивалу у Шапцу била на пар њених предавања о позоришној критици, и не само да добро пише него је одличан предавач. Све је обећавало да представа неће бити „обична“. У сали није уобичајена гужва јер смо због ковида раштркани и оба места поред мене су слободна, иза мене интересантан разговор словеначког уметника и уметнице која ради у Лондону.
Причају на енглеском, онда он скапира да је она наше горе лист. Она излази после 20 минута представе које је на сцени прошло у реалистичком бесконачном сецкању празилука и пржењу меса, а док то гледамо чујемо пренос фудбалске утакмице са телевизора. Бина се често ротира показујући различите сценографије једног истог стана у време Титове смрти и данас, заправо пратећи живот оперске певачице од прве велике премијере допензије. И сад да је ово позоришна критика ја бих образлагала шта је мањкавост поступка бесконачног натуралистичког сецкања празилука док уместо радње и дијалога пратимо аудио снимак утакмице а потом радио емисију у којој уметница препричава свој живот, мада сам успела да у константном ротирању сцене ухватим меланхолију протока времена и емоције. Кад не лези враже, у сред радио емисије док остарела оперска дива бесконачно дуго сецка празилук са радија улеће парола о „Србији која је покренула ратове деведесетих“, о томе „Да смо били на погрешној страни рата“, да је дивин муж кога у почетку видимо како сече празилук заправо „Погинуо у рату у који га је држава послала а у њему наводно није учествовала“.
После представе у разговору са модераторком Мињом Богавац и гледаоцима аутор представе Мондтаг је поновио причу о Србији на погрешној страни рата, потом је причао о томе како он и његови родитељи имају проблем да оду код лекара јер се боје да не налете на расистичког Немца који их неће савесно лечити. Слушам и не верујем, лик чији су родитељи из Турске дошли у Немачку, он тамо рођен, омогућено му да заврши школе и постане успешан уметник доживљава немачко друштво као расистичко?!
Ако он и родитељи себи постављају питање може ли их Немац савесно лечити, по истом принципу би и
ја могла да поставим питање може ли Турчин да направи ваљану представу у београдском театру, лишену источњачких предрасуда? Штипам се за руку да се не јавим и поставим Мондтагу питање да ли зна да је наш бели супрематиста био Турчин Потом млади уметник тупи о миграцијама и немогућношћу вакцинације, просувши сва општа места међу општим местима. Питање пре свега за БДП и управника Југа Радивојевића
чему бацање пара на представе и уметнике који нас стигматизују и изручују кофе гована на нас, поред тога што нису у стању да направе гледљиву представу која би се могла задржати на репертоару?
И још једно питање, колико нас је Мондтаг коштао?
П.С. Док излазим из сале испред мене лик меша боковима, препознам физиономију бившег Сорошевог пастира. Суочавање са прошлошћу може да почне.
